Uloga oca u razvoju deteta
O majci i njenoj ulozi u životu, očuvanju zdravlja, sreće i razvijanju ličnosti njenog deteta mnogo je već rečeno i napisano. I nesumnjivo, majka i njena uloga ne mogu se ničim zameniti ili nadoknaditi. Njena toplina, ljubav i razumevanje postavlja temelj dobrom zdravlju deteta. Ako jedno dete nema ko da poljubi, stisne na svoje grudi, razume njegove potrebe i odgovori na njih, takvo dete će odrasti sa dubokim psihičkim ozledama. Potpuna odsutnost topline i telesnog kontakta sa majkom kod novorođenčeta može dovesti čak i do smrti. Ljubav je nešto bez čega ne možemo preživeti.
A otac! Gde je njegovo mesto i koja je njegova uloga? Da li je otac manje važna ličnost ili je na drugačiji način značajan? Često mladi očevi, nesigurni u svojoj novoj ulozi, lutaju u želji da otkriju mesto koje im pripada u životu dece. U dilemi su da li da preuzmu ulogu tradicionalnog oca sa snažnim autoritetom, koji je tu da deli pravdu, kažnjava i zarađuje novac, ili da podeli brigu i nežnost sa svojom suprugom i bude savremeni otac koji ne izbegava i ne stidi se »ženskih poslova«.
U dilemi između dva stila života i ponašanja, ne pitamo se više kakav je bio moj otac i kako je vaspitavao i odgajao mene (jer se muškarac poistovećuje sa muškom ulogom koju je preuzeo od svog oca) s jedne strane i šta danas zahteva zaposlena supruga od mene, s druge, već koje su potrebe mog deteta?
Dakle, lako možemo zapaziti da se većina očeva danas nalazi u konfliktnoj situaciji. Taj konflikt nećđmo rešavati podržavajući jednu ili drugu stranu. Nećemo se baviti ni problemima žene majke, i tvrditi koliko se njena uloga danas promenila, koliko je ona danas više ili manje zauzeta, jer su takve diskusije obično opterećene predrasudama i nerazumevanjima. Žrtve svega toga su deca.
Mnoga istraživanja su to otkrila i potvrdila. Pokušaćemo da ovu dilemu rešimo na taj način što ćemo se pitati koje su potrebe mog deteta i šta ja kao otac mogu i treba da uložim da bi moje dete bilo zdrava i snažna ličnost.
Na prvom mestu naglasićemo posrednu ulogu oca. Od samog začeća, i posle rođenja, otac na svoje dete utiče preko majke. Žena koja se u braku oseća voljenom spontano na svoje dete prenosi nežnost, pažnju, ljubav. Suprotno tome, žena koja je razočarana i nesigurna u braku, koja je emocionalno potisnuta. Kojoj muž ne ume da iskaže svoju ljubav, ne može ni svome detetu da pruži dovoljno ljubavi. Njena materinska osećanja kao da se pritaje i sakriju u neku čauru emocionalne odvojenosti kojom se takva žena brani od daljih povreda svojih osećanja.
Dakle, očevi, pre nego što ste videli lice svoga deteta, vi ste preko svoje supruge, buduće majke, uspostavili dodir ljubavi sa njim. Voleći majku svog deteta, vi volite to dete i ono to dobro oseća, budite u to uvereni.
Kasnije, kada dete počne da hoda ovim svetom, i dalje mu je potrebna očeva ljubav čak i ona posredna, ljubav kojom voli i podržava suprugu majku, i neposredna, koja se pokazuje u svakodnevnom životu. Detetu je potrebna čvrsta očeva ruka koja će ga voditi i ulivati mu poverenje i sigurnost. Otac je tu ne samo da kažnjava i pohvaljuje, on je tu da uliva sigurnost. U očima deteta otac sve zna i sve može. On je ličnost koja uspešno savladava sve prepreke koje se pojavljuju u nerazumljivom životu odraslih. On otkriva detetu svet uzbudljive prilike, opasnosti, lepote…
Iz istorije bolesti depresivnih osoba može se zapaziti mračna. Slika njihovog detinjstva. Ono im se čini kao vreme koje su proživeli sivo, bez ikakvih svetlih trenutaka. Uzalud od njih tražite da se sete radosnih doživljaja, oni jednostavno to nisu nikada doživeli. Nisu imali oca ili nikad nije bio uz njih. Nikad im nije otkrio nešto uzbudljivo, s njim se nije moglo šetati, on nikada nije pričao priče. Obično ga se sećaju kao čoveka koji je uveče dolazio umoran kući, dugo čitao novine, slušao radio, gledao nogomet, spavao, zanimao se ponekad samo za školske ocene ako je uopšte i to činio.
Međutim, ovo je samo deo jedne složene celine. Ovde zapažamo nedostatak, zapažamo šta se događa kad otac ne izvrši svoju ulogu, jer je suviše zauzet nečim drugim, nečim što se odvija izvan doma. Možda su posledice teže kada se otac pojavljuje u ulozi autoritativnog upravljača, ili što bi bilo još teže kao dreser.
Otac je u očima detata neko koga treba oponašati, na koga se treba ugledati. Dete želi da bude što sličnije ocu. Zato otac treba da nastoji da koliko je god to moguće svome detetu usadi određene ideale, životne ciljeve i razvije njegovo pozitivno ponašanje.
Dakle, očeve odgovornosti i dužnosti povećavaju se sa uzrastom deteta. On i dalje zadržava svoj uticaj posrednog i neposrednog izvora ljubavi i sigurnosti za celu porodicu. U skladu sa ovim saznanjem još je u Bibliji zapisan zanimljiv savet: »Muževi ljubite svoje žene i ne srdite se na njih«; »Očevi ne razdražujte dete svoje da ne gube volje. « Ako otac to uspe da uobliči u svom ponašanju, na najbolji način ispuniće svoju roditeljsku dužnost.
I na kraju pozabavićemo se još jednom ulogom koja pripada ocu i koju on najbolje može da izvrši. To je usmeravanje i uvođenje mladih u svet odraslih. I u izvršenju ove uloge otac može da načini sudbonosne greške i često nesvesno izvrši psihološko nasilje nad detetom. Neostvarene lične ambicije često se ostvaruju čak i preko dece: »Ako nisam mogao postati to i to, neka to bude moje dete. « Kada tako pokušamo da ostvarimo lične ambicije često zanemarujemo interesovanje i prirodne sposobnosti, sklonosti i želje deteta.
Postavljanje takvih odluka i davanje određenih saveta treba izvoditi vrlo obazrivo! Obazrivije od pokušaja vođenja, na primer: »Na tvom mestu ja bih… « ili »Ako želiš da postaneš inženjer, a to bi bilo najbolje, onda moraš da budeš najbolji matematičar«, ili »Ako po – stigneš tu i tu ocenu, od mene ćeš dobiti…
Mnogo delotvornije i pravilnije usmeravanje izvršiće se ne na osnovu vlastitih želja i promašaja koje je doživeo roditelj, otac na primer, već na osnovu sposobnosti i interesa koje svako dete pokazuje.
Optimalno pravilo koje se primenjuje u vaspitanju moglo bi da glasi: Čuvati se zabrana koje koče umni, duševni i telesni razvoj deteta, a unapređivati sve urođene pozitivne sklonosti koje vode punoj odgovornosti i životnoj radosti.
U zaključku možemo reći da otac ima prirodnu ulogu u psihičkom razvoju deteta. Ta uloga je veoma odgovorna i složena, ali i opterećena mnogim zabludama i predrasudama. Otac koji stvarno voli svoje dete, koji je emocionalno zrela ličnost i nije opterećen predrasudama o očinstvu, baviće se svojim detetom od prvog dana njegovog života. Očevi vaspitni postupci prema detetu ne treba ni u čemu da se razlikuju od majčinih. Ako je neki vaspitni postupak prema detetu pravilan, onda je podjednako pravilan i s očeve i majčine strane, a ako je štetan po dete onda je u istoj meri štetan bez obzira na to ko ga je primenio.
Prema tome vaspitni postupci roditelja prema detetu treba da budu potpuno jedinstveni. To će biti izraz njihove prisne emocionalne povezanosti i jedinstva na ostalim životnim područjima. Tada će dete doživljavati roditelje kao ličnosti koje jedinstveno deluju. Ako ih tako doživljava, ono će shvatiti svu pozitivnost njihovih stavova prema njemu, i potvrditi da su roditelji učinili najviše i najbolje što su mogli.
Subscribe
If you enjoyed this article, subscribe to receive more just like it.
