Zašto nastaje i kako usporiti starenje

Starenje i starost

Kada se pomene reč starenje, ona u većini jezika na svetu ima dva različita značenja. U širem smislu starenje počinje u stvari od početka čovekovog života. Ne od trenutka kada se rodio, nego još onda kada je začet, jer je i embrionalni život čoveka samo jedan od oblika starenja. Kada se starenje shvati kao jedna neophodna pojava uslovljena biološkom selekcijom u toku procesa evolucije ljudske vrste, onda se mogu razlikovati dve faze ovog procesa. U prvoj fazi postoje jasne evolucione promene, organizam napreduje kvantitativno i kvalitativno i većina funkcija jačaju. U drugoj fazi sve više dolaze do izražaja involucione promene. Struktura i funkcije organizma postepeno nazaduju, čovek je s /e manje adaptiran na okolinu i njene uticaje pa zbog toga postoji sve veći rizik od smrti. U svakodnevnom životu pod starenjem se obično1 podrazumeva samo ova druga faza.

Teško je precizno odrediti kada u životu prestaje evolucija, a počinje involucija organizma. Postoje znatne individualne varijacije pa se kod nekih osoba znaci starenja pojavljuju raniije, kod drugih opet znatno kasnije. Ne stare ni svi delovi organizma jednako. Telesne funkcije počinju postepeno da opadaju u proseku oko 45 godine. Što se tiče psihičkih funkcija neke od njih se gube veoma rano, druge opet ostaju očuvane do duboke starosti.

Može se ipak smatrati da u dobu između 40. i 50. godine involucioni procesi u organizmu počinju da nadvladavaju evolucione i da tada počinje starenje.

Jedna od osnovnih promena koje karakterišu starenje organizma jeste smrt većeg broja ćelija u telu koje se ne obnavljaju onom brzinom kojom nastaju. To se najviše zapaža u tkivu pojedinih unutrašnjih organa koji se smanjuju i zbog toga postepeno gube svoju funkciju. Smanjuje se i organizam u celini s tim što se gubitak aktivnog parenhima u orgaruma i tkivima dehmično nadoknađuje umnožavanjem vezivnog tkiva i nakupljanjem masti. Usled toga svi sistemi u organizmu počinju da rade slabije. Snaga srčanog mišića postepeno slabi, a u arterijama se odvijaju degenerativni procesi, arterioskleroza i ateroskleroza. Dolazi do involutivnih promena bubrega, jetre, endokrinih žlezda i organa za varenje koji funkcionišu sve slabije. Promene u tkivu mozga doprinose da čovek počinje da stari umno, njegove psihičke sposobnosti postepeno slabe.

Promene na koži koja postaje suva, atrofična i zborana, slabljenje mišićne snage i degenerativne promene kostiju i zglobova daju karakteristična obeležja liku i telu stare osobe.

Nema nikakve sumnje da je starenje ireverzibilan, bespovratan proces. Sa gledišta teorije starenje i smrt su neophodne pojave radi održanja ljudske vrste. To ipak ne znači da se ritam starenja jedne osobe ne može ubrzati ili usporiti. Niz eksperimenata na raznim životinjama jasno je potvrdio ovu činjenicu. Spektakulami napredak medicine u poslednjim decenijama nedvosmisleno pokazuje da u produženje ljudskog života treba verovati. Pojedine neizlečive bolestd potpuno su iskorenjene i predstavljaju samo istorijski podatak, a dmge se savremenim metodama leče bez teškoća. Zahvaljujući tome prosečan ljudski vek je znatno produžen.

Postoji veliki broj dokaza da spoljn; faktori utiču na pojavu starenja i dužinu života jedne osobe. Uticaj razhčitih štetnih i toksičnih materija iz čovekove okoline, delovanje mikroorganizama, nepravilna ishrana, pojava bolesti karakterističnih za ovo stoleće kao što su ishemično oboljenje srca, hipertenzija, poremećaji imuniteta i dejstvo psihičkog stresa, ubrzavaju proces starenja i skraćuju život.
S druge strane, ne može se sumnjati ni u činjenicu da se može postići značajno produženje života eliminacijom faktora rizika koji prouzrokuju maligna oboljenja i bolesti srca i krvnih sudova.

Početkom XX veka veoma je popularna bila teza mskog naučnika Mečnikova (1845— —1916) koji je verovao da starenjie nastaje kao posledica delovanja bakterijskih toksina. Mečnikov je tvrdio da bakterije u debelom crevu luče specifične toksine koji s jedne strane oštećuju nervni sistem, a takođe podstiču fagocite na uništenje drugih ćelija sopstvenog organizma. Usied progresivnog oštećenja mozga, srca i drugih tkiva nastupa slabljenje organizma i neizbežni smrtni ishod.

Teza ruskog naučnika doživela je veliku popularnost možda zbog toga što je on istovremeno preporučio i lek protiv starenja. Tvrdio je da ishrana jogurtom i sličnim napicima sprečava ovaj proces, jer bakterije koje se nalaze u njima, bacillus bulgaricus, glycobacter proteoliticus i dr. deluju kao neka vrsta antibiotika i uništavaju bakterije u crevima koje su okrivljene za proces truljenja.

Mečnikov je veoma dugo proučavao život stogodišnjaka sa Kavkaza, posebno u jednom kraju koji se naziva Karačan, gde je utvrdio postojanje velikog broja ljudi starijdh od jednog veka. Stanovništvo ovog kraja je naročito koristilo jednu vrstu kiselog mleka zvanu »kajran«. Ruski naučnik je opisao i slučaj seljanke po imenu Abalva Tensa, koja je doživela 180 godina i godinama se hranila isključivo mlečnim produktima, sirom i kozjim mlekom. Takođe je opisao slučajeve drugih osoba starih preko 150 godina koji su koristili kao osnovne namirnice raženi hleb, mlečnu surutku i velike količine kefira (oko 1,5 litar dnevno). Naravno, kasnija istraživanja lako su opovrgla ovu hipotezu.

Donekle sličnu hipotezu o starenju postavili su Karel (1873—1944), Milman, Hodž i dr. Ovi naučnici su tvrdili da starenje nastupa usled endogene intoksikacije, zbog trovanja štetnim produktima sopstvenog metabolizma. Karel je smatrao da su sve ćelije u telu potencijalno besmrtne, a da su starenje i smrt prouzrokovani promenama u hemijskom sastavu telesnih tečnosti u kojima se sve više nagomilavaju metabolički produkti. Nakupljanje ovih materija prouzrokuje u stvari autointoksikaciju organizma.

Početkom ovog veka bila je veoma popularaa i teorija po kojoj starenje nastupa zbog smanjenja rasta i regeneracije ćelija. Regeneracija ćelija se najviše odvija u vreme embrionalnog života i u periodu rasta i razvoja. U kasnijim godinama života taj proces je sve slabiji i zbog toga dolazi do starenja. Autor ove teorije je bio Meno (1852—1914).

U godinama između dva rata jedno vreme je bila prihvaćena hipoteza o disharmoniji u razvoju ćelije, organa i tkiva kao uzroku starenja. Tvorac ove hipoteze, Resl, tvrdio je da najbrže stare ona tkiva koja su najsloženija i stoga brzo gube sposobnost regeneracije. To su ćelije nervnog tkiva, pa starenje nastupa kao posleđica degeneracije centralnog nervnog sistema. Ova hipoteza je, međutim, već u začetku sadržavala unutrašnju protivurečnost. Kada bi ona bila tačna, onda bi najpre starili oni organizmi kod kojih je specijalizacija nervnih ćelija najveća, a to je čovek. Takva zakonitost uopšte ne postoji, jer čovek živi duže od svih sisara, a i od većine drugih životinja.

Potpuno suprotna bila je teza koju je zastupao sovjetski naučnik Bogomolec (1881— —1946). On je tvrdio da je starenje posledica slabljenja otpornosti organizma zbog »poremećaja rada retikuloendotelnog sistema.

Tvorac hipoteze o endokrinom poremećaju kao uzroku starenja bio je pariski neuropatolog Braun-Sekar (1818—1894). Ovaj naučnik je tvrdio da starenje nastaje usled involucije polnih žlezda čoveka. Preporučio je originalan način podmlađivanja koji je u to vreme izazvao pravu senzaciju, ubrizgavanje ekstrakata polnih žlezda drugih životinja čoveku. ,

Zanimljivo je da se u toku poslednjih godina hipoteza o endokrinom poremećaju ponovo javlja, u nešto modifikovanom obliku. Endokrinolog iz SAD, Denkla (1983), tvrdi, na osnovu dugogodišnjih eksperimenata, da je za starenje odgovorna hipofiza, malena žlezda koja se nalazi u centralnom nervnom sistemu i teška je svega 0,7 gr. Ova žlezda luči najviše hormona koji koordiniraju rad svih ostalih endokrinih žlezda u organizmu. Američki naučnik smatra da hipofiza luči još jedan hormon, koji je nazvao skraćeno DECO. Ovaj hormon reguliše rast, starenje i smrt ćelije u čovekovom telu. Preterana aktivnost ovog hormona u jednom periodu života, prema mišljenju ovog naučnika, odgovorna je za sve telesne promene koje karakterišu starost.

Istraživanja sprovedena u godinama posle II svetskog rata svode se uglavnom na to da uzrok starenja treba tražiti u domenu molekularne biologije. Otkriće modela molekule DNA (deoksiribonukleinske kiseline) i RNA (ribonukleinske kiseline) otvorili su nove horizonte i omogućili sjajna istraživanja kojima se još ne nazire kraj i koja mogu doneti revolucionarna otkrića. Temelje savremenih shvatanja o prirodi procesa starosti izgradili su Medvedol (1961), Verzar (1963), Ordžil (1963), Holidej (1969), a zatim posle njih još čitav niz naučnika.

Većina vodećih gerontologa veruje danas da se suština procesa starenja nalazi u promeni molekula DNA u ćeliji. Molekul DNA je u stvari dugačak, nestabilan lanac, koji se sastoji iz hiljada molekula. U takvoj hemijskoj strukturi može doći do promena, grešaka, koje se nazivaju mutacije. Te greške su u početku neznatne, ali kada počnu da se nakupljaju, one oštećuju molekule DNA i RNA. Dolazi do poremećaja procesa sinteze proteina i kada ti poremećaji postanu masovni, nastupa transformacija kvantiteta i kvaliteta. Dolazi do bioloških poremećaja u organima i tkivima koje karakterišu starenje.