Zašto i kada dete postaje razmaženo?

Razmaženo dete? Zašto? Često samo zato što je usamljeno, »začaureno« sebičnom i isključivom roditeljskom ljubavi. Ali razmaženo dete može biti i okruženo vrlo zdravom braćom i sestrama. Jedno dete može postati žrtva dramatičnog procesa raspada svoga »ja« i zbog karaktera jedinstvenosti što mu ga roditelji, skloni ustupcima, pripisuju.

Može to, na primer, da bude dete čije nestalno zdravstveno stanje zahteva stalnu pažnju, dete rođeno poslednje ili kad su mu roditelji već bili stariji, i pred kojim su njihove duše meke poput bakinog kolača, dete »vragolan« koje upravlja ljudima oko sebe zahvaljujući svom obešenjaštvu, »beba-suvenir« čije se začeće ili rođenje podudara sa srećnim ili nesrećnim događajem, dete koje je rođeno posle smrti prethodnog deteta i koje na svojoj koži podnosi nostalgična sećanja na prekinuti odnos, itd.

Ovim primerima dodajem i onaj klasični primer deteta kralja, koga na presto postavljaju nezreli roditelji ili roditelji traumatizovani strogim vaspitanjem, upropašćujući ga na taj način postupcima zbog kojih i sami pate.

Ovaj nedostatak autoriteta koji podnosi razmaženo dete najčešće je prouzrokovano činjenicom usamljenog roditelja. Vaspitni nesklad stvara opasno uklanjanje oznaka i čvrstih ograničenja potrebnih detetu da bi se izgradilo kao ličnost. Ovaj nedostatak međusobne povezanosti i saglasnosti u tandemu »otac-majka« otvara rupu u zakonu, i »mamina maza« je iskorišćava, provlači se vrlo vešto kroz nju rušeći roditeljski poredak, sigurna u svoju nekažnjivost.

Bez jamstva, bez posledice i kazne, dakle bez oslonca, zakon
postaje narušen, da bi na kraju i nestao. Nesrećno razmaženo dete predaje se dakle svom dobro poznatom karakternom »nevaljalstvu«: komedijašenju, hirovitosti, razdražljivosti, sebičnosti, ljubomori, uceni…

Drama jednog takvog deteta prouzrokovana je time što su njegovi roditelji, blagi prema njegovim izgredima, nesvesni njegove patnje. Razmaženo dete, koje verbalno poznaje pravila ali ih izrazito krši, trpi pod teretom jedne prikrivene krivice, koju ― na žalost ― nikakva kazna ne olakšava. Ono se onda oseća odbačenim zbog same činjenice da je »izvan zakona« nekažnjeno, dakle nerazmatrano sa stanovišta roditeljske pravde. (Ovde, svakako, ne zastupamo surove kazne.)

Popustiti pred hirovima deteta, bez smelosti ili znanja da mu se kaže »ne« i da se primereno kazni, znači izdati njegovo duboko očekivanje: da bude voljeno zbog njega samog.

Ova nesrećna osećajnost umesto autentične ljubavi kvari Dete time što mu se ništa ne uskraćuje. Bez mogućeg znaka za snalaženje, bez otpora na koji bi se oslonilo, ne treba da čudi što ono tako snažno »trese« svoje roditelje. Ono se nada njihovoj zdravoj reakciji. Pre nego što bude kasno.