Gde roditelji najčešće greše u vaspitanju i komunikaciji sa dece

Kao detektiv koji se specijalizovao za probleme adolescenata, razgovarao sam sa stotinama roditelja koji su bili izvan sebe od besa i žalosti što su njihovi sinovi i kceri zapali u nevolju. Nisu to ludi, psihoticni ljudi, vec uglavnom prosecne mame i tate koji žive u prosebnom susedstvu i teško rade, i onda odjednom shvate da ih njihovi potomci napuštaju i odlaze u nepovrat. Svi oni postavljaju isto pitanje. I kad sednu nasuprot meni, na drugoj strani mog stola, svi oni, premda razlicitim recima, postavljaju to isto pitanje: »Gde smo pogrešili?

Njihova problematicna deca cesto izricu odgovor: »Mama i tata nisu me slušali.«

Srecem ove decake i devojcice na njihovom putu u specijalizovane vaspitne ustanove. Sedimo i razgovaramo, i ja tako upoznajem njihovu prošlost, njihove probleme i planove (ako imaju bilo kakve planove).

Nisam ni psiholog ni pastor, vec policajac koji veruje da može pomoci mladima. Dok ih slušam, svakome od njih postavljam i ovo pitanje: Ako bi tvoji roditelji bili sada s nama, što bi želeo da im kažeš?

Njihovi odgovori su iznenadjujuci i duboko iskreni. Od onoga što sam cuo, navešcu sedam pojedinosti koje deca najcesce žele da kažu svojim roditeljima. U stvari, imam utisak kako umiru od želje da im to kažu. Stoga, mame i tate, pažnja!

Ohladite!  Zadržite kontrolu nad sobom!

Jedan broj dece koja su se sukobila sa zakonom želeo je da njihovi roditelji nauce da se obuzdaju i kontrolišu. Drugim recima, mama i tata, ne ljutite se! Ne kljucajte kad ne ide sve kako valja. Deci su potrebni vaši promišljeni odgovori. Secam se decaka po imenu Marko. Njegova majka bila je alkoholicarka, koja je svaki problem utapala u »osvežavajucem« picu. Kad god bi Marko bio malo nestašan, oba roditelja istupila bi u velikom besu i ljutitosti. Kad sam prvi put sreo Marka, bio je priveden zbog uništavanja imovine. Otada je bivao sve gori. Šest godina kasnije ubio je suseda.

Da su Markovi roditelji bili kadri da vladaju sobom i zadrže hladnokrvnost, i da su mu pokazali ljubav i razumevanje umesto besa i nasilja, Marko možda ne bi pošao putem ubice.

Pokažite doslednost

Vecina mladih s kojima sam razgovarao želela je da njihovi roditelji budu strogi. Oni nisu želeli okrutnog oca koji bi ih tukao kožnim kaišom. Oni su želeli roditelje koji su dosledni i pravicni u odnosu na kršenje discipline. Deci je potrebna sigurnost specificnih granica i ona moraju biti upoznata s posledicama koje ih ocekuju kad predju preko crte. Gotovo svako kriminalno delo koje su ucinili mladi i koje sam proucavao obuhvata i neku vrst u granice. Zajednicki scenarij slican je ovome:

Mali Ivan uhvacen je dok je krao cokoladu u trgovini na uglu. (Tipicno, neobicno je to što je vec šest do dvanaest puta krao pre nego što je prvi put prijavljen.) Prodavac nije pozvao policiju. Umesto toga, pozvao je Ivanove roditelje, koji su mu izrekli svoju kaznu: »Nedelju dana bez TV.« Oko petog dana izdržavanja svoje kazne Ivan krišom, dok su mu roditelji odsutni, ipak gleda nekoliko sati televizor. I pošto nisu bili tu, roditelji previdjaju ovaj prekršaj. Tako je prekoracena granica broj jedan. Zatim mama i tata postavljaju granicu broj dva – zabranjuju mu da preko telefona caska sa svojom prijateljicom. Ali Ivan je prekršio i ovo pravilo. Jedna po jedna, barijere se ruše, sve dok više nije preostala nijedna. Ivan misli da može da cini sve šta god zaželi, jer mama i tata ne koriste svoj autoritet.

Zatvori i omladinski vaspitni centri koje sam posetio puni su Ivana koji su prekoracili preko crte. Sada se oni menjaju. Cuo sam ih kako govore: »Rekao sam svojim roditeljima da me ostave na miru, da ne pokušavaju da reše moj slucaj, ali to sto sam govorio nisam i želeo, želeo sam nešto sasvim suprotno – želeo sam da oni reše moj slucaj. Želeo sam poštenu, cistu disciplinu. Želeo sam da granice mog ponašanja budu odredjene i istaknute. Želeo sam da mi oni pokažu ko je gazda.«

Budite uzor vašoj deci (ponašajte se u skladu vaših godina)

Ako imate cetrdeset godina, ne pokušavajte da delujete kao šesnaestogodišnjaci. Vaša deca ne žele da se ponašate kao oni. Ono što ona doista ocekuju od vas jeste da budete roditelji, na koje ce se oni moci ugledati.

Voleo bih da ste mogli da vidite neke roditelje koji su doveli svoju decu u moju kancelariju. Secam se jednog bracnog para koji je ocajnicki pokušavao da bude na istoj razini na kojoj je bio i njihov šesnaestogodišnji sin, cak i u govoru i odevanju. Za vreme našeg susreta jedva sam shvatio ko je tu otac a ko sin. Otac me je gledao, okrenut prema svom sinu, i rekao na svom najboljem mladalackom slengu: »Hej, covo, možeš li što preduzeti za mog malca? Kužiš? Znaš vec?«

Posmatrao sam ga i u sebi mislio: »Da, znam, a deo krivice za to snosiš svakako i ti zato što izgledaš tako smešno. Uostalom, kladim se da i tvoj sin misli da izgledaš smešno.«

Vaša deca mogu se ustrucavati da vam to kažu, ali poruka je jasna: Budite roditelji, ne vršnjaci!

Vodite računa o religioznim običajima

Mnogi tinejdzeri s kojima sam razgovarao, osobito oni s nesigurnom buducnošcu, tragali su za izvornom duhovnoscu u svom životu. Oni govore: »Molim vas, nemojte nam reci da je Bog mrtav, da spava ili da ima slobodan dan. Mi treba da verujemo u nešto jace i snažnije od nas.«
Prisetite se, to nisu oni mali andjeli koji pohadjaju crkve i pevaju u crkvenom horu, vec mladi koji su oguglali i uprljali se u društvu.

Uravnotežite ljubav i disciplinu

Postupajte cvrsto, mama i tata. Ako uhvatite svoju decu da lažu, kradu, puše ili piju, disciplinujte ih. Neka pritom znaju zašto je ono što su ucinili loše. I kada zasluže kaznu, predjite na stvar. Ali neka isto tako znaju da ih vi volite cak i kada vas razocaraju. Verujem u »pravilo 50/50”. Najbolje cete postupati prema svojoj deci ako uravnotežite ljubav i disciplinu.
Ako roditelji pokazuju suviše popustljivosti (ljubavi) ili previše kažnjavaju (disciplina), odnos se narušava, a kao rezultat nastaju problemi. Deci treba disciplina koja kaže »Volim te«. Njima su potrebni roditelji koji su kadri da ih zaštite od opasnih posledica.

Čitajte misli vaše dece

Mislite li da tinejdžeri doista žele sve što traže? Oni žele roditelje koji se nece prestrašiti kad zaprete da ce napustiti školu ili pobeci od kuce. Sreo sam roditelje koji gotovo sidju s uma kada njihovo dete kaže nešto kao »Ja odlazim od kuce i više se ne vracam«. Zašto ne prepoznaju njihov blef? Kada im to služi kao pretnja, vecina dece uistinu ne misli ono što kaže. Mislite li da vaše dete doista želi da napusti topli krevet, pun hladnjak i sigurnost doma? Ne shvatajte ozbiljno pretnju svog deteta i ono ce ostati s vama.

Budite uvek  iskreni

Na kraju, tinejdžeri žele da im se govori istina. Stoga ne pokušavajte da ih obmanete. Oni vas poznaju bolje nego što vi poznajete sami sebe. Oni znaju kada govorite iskreno a kada ne. Tinejdžeri žele da njihovi roditelji budu »realni«. Oni ce prihvatiti kritiku kada znaju da ona dolazi od roditelja koji su iskreni i nacelni.

Nemaju svi roditelji decu prestupnike, ali svi roditelji imaju uši da svoju decu slušaju. Da ona sada progovore, da li biste ih slušali?