Anason biljka kao lek

Biljka kod nas vrlo poznata po našem napitku „rakiji anasonliji“.
Upotrebljava se seme, plod. Mirisaje aromatičnog, ukusa prijatnog, oštrog i sladunjavog. Za ove osobine ima da zahvali svom sastojku esenciji, koja se na hladnoći stvrdne (anetol). Ostali deo sastava čini jedna tečna materija.
Pa i samo ime ašbit dolazi od grčke reči „izbacivati“, „gađati“, primenjeno na vetrove još u to doba.

Stari su ga smatrali kao sredstvo koje podstiče, umiruje, krepi stomak i pomaže čoveku da zaspi. Po njihovom tvrđenju, esencija anasona deluje prema količini koja se uzme: u manjoj količini i u prvo vreme čovek voli da radi, da dejstvuje, a ako se uzima u većoj količini i u dugom periodu, mišići čovečji sasvim omlitave, on se oseća kao pijan i pada u težak san.

Prema tome, primena anasona je pogodna u svim onim slučajevima gde postoji mlitavost i gde se traži da se pokrenu na rad stomak i creva i da se umire nervi tih organa koji utiču i na izazi- vanje grčeva i na poremećaj rada srca i krvnih sudova. Ako kod takvih bolesnika postoji još i koja plućna bolest,astma,bronhijalna spazma i kasalj,onda je upotreba anasona jos umesnija.

Najbolje je i najjednostavnije da se daje u obliku čaja, u dozi od 1 kašičice na šolju ključale vode. Ili u vidu praška, 0,2 2 grama dnevno; ili u vidu tinkture, 1—3 grama; ili u vidu ,,alkoholata“, koji se sprema od 2 grama esencije od anasona i 89 grama spiritusa od 90%, a daje se po 5—15 grama dnevno.
Ako postoji i bronhitis, najbolje je da se spreme kapljice po ovom receptu:
Esencije od anasona  4 grama
Sumpora 1 gram

Davati po 6 do 8 kapi dnevno ma u kakvom čaju, šerbetu, sirupu itd.
Anason je kod nas na jugu dobro poznat, spada u familiju amrelastih biljaka (štitonoša). Biva visok 3-5 decimetara. Stablo ima uspravno,cvolikasto, obraslo kratkim mekim dlakama. Donji listovi su mu prosti, srcasto-okrugli, duboko urezani, srednji su perasti, a gornji prosti ili prorežnjasti. Cvetovi su beli, u kitama u vidu izvrnutog amrela. Plod sitan, s mekim maljama i rebrima. Cela biljka miriše prijatno na neki začin. Poreklo mu je istok, ali se neguje na jugu Evrope kao začinska i kao lekovita biljka; pa i na zapadu, čak i u Alzasu i u Tiringiji.