Tubekuloza pluća

Poznato je da kod nekih ljudi postoji sklonost ka oboljenju od tuberkuloze, razume se, nevoljno. A to znači da su izvesni organizmi, usled svoje telesne slabosti, slabosti krvi i sokova, unapred izloženi zarazi: dovoljna je najmanja količina tuberkuloznih bacila koja bi ušla u takve organizme pa da se u njima razvije prava tuberkuloza.

Drugu vrstu čine tzv. stanja pretuberkuloze. Oslabeli organizmi usled drugih, prethodnih, akutnih ili dugotrajnih bolesti, naročito posle gušobolje i otoka žlezda na vratu i pored velikih bronhija u predsrđu, usled oboljenja pluća posle zaraznih bolesti: sitnih boginja, gripa, gripoznog zapaljenja pluća, zapaljenja plućne maramice, dugotrajnih plućnih katara itd., postaju lako tuberkulozni ako se ne izvuku iz takvog stanja i ne ojačaju na vreme. Tuberkulozne klice, kao seme bačeno na uzoranu njivu, hvataju brzo koren, razmnožavaju se, odomaće se snažno i na kraju krajeva prevladaju i ispolje se najčešće kao plućna tuberkuloza. Ili su takvi organizmi već, manje ili više, ranije bili zasejani pretuberkuloznim semenom (razne skrofuloze, oboljenja kostiju, plućnih vrhova itd.).

Ta postojeća zaraza nije još u stanju da nadjača otpor organizma: on se bori, otima, katkad dugo održava ravnotežu. Ali je dovoljan samo priliv novih bacila odnekud, ili uzastopni posev bacila, ma i u malim količinama,pa da se organizam razboli od tuberkuloze i rasplamte sve posledice bolesti: to je onda već jasna tuberkuloza. Ali i u tom slučaju stvar nije izgubljena, jer ne podlegnu svi ljudi koji obole od tuberkuloze. Većina se ipak spase: bolja nega, bolja ishrana, odmor i mnoga druga sredstva za lečenje učine da se bolest na kraju zaustavi, ograniči, pa i sasvim uguši. U mnogim slučajevima postigne se da se bolest razvuče, „ostari“, i da se učini dugotrajnom. I samo u onim „osuđenim“ slučajevima, kojih, srazmerno broju napadnutih, nema mnogo ljudi zasada ne mogu ništa učiniti.

Glavno je zapamtiti da bolesnici ne treba nikad da očajavaju. Mnogobrojna su sredstva koja pomažu. Nikad ne treba gubiti nadu, jer tuberkuloza je, istina, opaka bolest, ali je i ljudski organizam žilav. Žilavi su, dakle, i takvi bolesnici, te kad primene sredstva koja im se pružaju, imaju razloga da se nadaju, u najmanju ruku, dugom životu, a često i potpunom ozdravljenju.

Zato neka bolesnici s pažnjom prouče lekove koje im preporučuju, te da ih zajedno s onima koje im preporučuju i lekari i iz apoteke, i uz pripomoć drugih fizičkih načina lečenja, iskoriste najpovoljnije u zgodan čas i u određenom cilju.
Stoga njih radi u daljem izlaganju ponavljamo i dodajemo opis onih biljaka koje na celokupni razvoj plućne bolesti imaju najveće delovanje, pa prema tome zaslužuju pažnju i najširu primenu.

Prema rezultatima koje su u lečenju tuberkuloze postigli najstručniji lekari, možemo reći da se savremeno lečenje ove bolesti sastoji u istovremenoj primeni triju lekova izonozida „pasa“ i streptomicina. Međutim, ne treba odbaciti druga pomoćna sredstva. Tu prvenstveno treba pomenuti arsenik, fosfor, male doze strihnina i materije koje sadrže prirodni tanin, tj. tanin u biljkama. Po tvrđenju mnogih poznatih autora (u prvom redu prof. Kisa), pod uticajem tanina obolela mesta zarašćuju, stvarajući prepreku daljem raseljavanju tuberkuloznih klica po telu.

Tanin pomaže isušivanje sluzokože, smanjuje zapaljenja oko tuberkuloznih ognjišta, što se okončava ozdravljenjem. Stoga treba jačati organizam i obolela tkiva svim raspoloživim sredstvima. Takva su, na primer: hrastova i cinhonina kora, i mnogi čajevi ili vina iz kore koje sadrže lekovite supstance.

Sredstva koja pomažu izbacivanje ispljuvka, utišavanje kašlja, itd.