Pantljičara kod čoveka

Tenije su parazitski crvi. Polno zrele tenije susreću se u crevu kičmenjaka, pretežno sisara, a mlade žive u telesnim šupljinama i u različitim organima (jetri, mišićima) kako beskičmenjaka tako i kičmenjaka. Njihovo telo pokriveno je čvrstom i debelom kutikulom (pokožicom) , nemaju usta i digestivni sitem, jer se tenije (pantljičare) hrane gotovim crevnim sokovima svojih domaćina, apsorbujući ih celom površinom svoga tela. Nasuprot metiljima, telo pantljičara (tenija) , sa malim izuzecima, sastavljeno je od velikog broja proglotisa (segmenata, članaka grubo rečeno slično karikama u lancu, člankasto telo). Sve tenije (pantljičare) su endoparaziti (unutrašnji paraziti), a njihovi organi za pričvršćivanje u telu domaćina nalaze se samo na prednjem kraju njihovog tela, što ih ističe kao doslovne parazite.

Životni ciklus pantljičare odvija se u organizmu dva različita domaćina, od kojih je jedan posrednik, a drugi definitivan. Zbog toga se prenošenje tenija sa jednog na drugog domaćina uvek vrši preko posrednika. Tako ovi paraziti u toku svog razvoja preživljavaju dve sasvim različite forme. Polno zrela tenija živi u crevnom kanalu definitvnog domaćina, a njena larva, poznata kao bobica, u telu posrednog domaćina.

Telo odrasle pantljičare je veoma izduženo i javlja se u obliku trake. U najvećem broju slučajeva podeljena je na veliki broj proglotisa koji varira od 3 do 4 kod manjih, pa sve do nekoliko hiljada kod većih pantljičara. Proglotisi obično imaju četvorougaoni oblik. Prednji proglotisi su najmanji, a prema zadnjem delu (kraju) parazita njihova veličina raste. Pantljičara raste tokom celog života postepeno se povećava broj proglotisa. Proces rastenja odvija se u oblasti vratnog dela. On se izdužuje, a od njegovog zadnjeg kraja odvajaju se novi proglotisi. Celo telo parazita sastavljeno je od proglotisa i zove se lanac ili strobila.

Prednji kraj tela tenije formira malu glavu ili skoleks, koji se nastavlja u vratni deo. Ova dva dela sačinjavaju celinu iza koje se ređaju proglotisi u jednu strobilu. Skoleks je snabdeven organima pomoću kojih se parazit pričvršćuje za zid creva domaćina. Ti organi za pričvršćivanje izvedeni su po tipu sisaljki i u obliku kukica. Građa sisaljki slična je metiljevim i najčešće se javljaju na vrhu prednjeg kraja skoleksa. Kukice predstavljaju lokalna zadebljanja kutikule i takođe služe za pričvršćivanje. Pored sisaljki i kukica, neke tenije imaju i rilice sa kukicama za pričvršćivanje.

Kod pantljičara postoji, a to je njihova karakteristika, uzdužni niz genitalnih aparata. Moramo istaći da svaki njihov proglotis ima potpuno samostalan polni aparat muški i ženski genitalni sistem. Muški genitalni aparat sastoji se od bezbrojnih semenika razbacanih svuda, po zrelom proglotisu koji proizvode ogromni broj muških polnih ćelija spremnih za oplođenje ženskih jaja kojih takođe ima u izobilju. Veliki broj semenih kanalića prihvataju lučevine semenika i propuštaju je u zajednički semenovod koji se završava organom za kopulaciju.

U ženskom genitalnom sistemu zastupljeni su parno razgranati jajnik (ovarium) , jajovod, vagina, uterus i drugi delovi koji upotpunjavaju njegovu funkciju. Kod nekih pantljičara u svakom proglotisu postoje dve serije semenika, jajnika, uterusa itd. Jedna serija nalazi se na jednoj, a druga na drugoj pljosnatoj strani proglotisa. Time se uvećava broj genitalnih sistema. Oplođenje je unutrašnje. Pantljičare, kao i metilji, su hermafroditi (jedna ista jedinka poseduje i muški i ženski polni aparat tj. Istovremeno deluje i kao muško i kao žensko biće). Kod hermafrodita je zastupljeno unakrsno polno oplođenje.

Zreli proglotisi puni su oplođenih jaja koja mogu da izađu u crevnu šupljinu domaćina i dalje u spoljnu sredinu, kroz otvor uterusa, pucanjem zidova tih proglotisa ili njihovim pojedinačnim ili grupnim kidanjem od strobile i izbacivanjem u novu sredinu.

Kod nekih tenija proglotisi su relativno nezavisni od skoleksa. Tako na primer, grupa proglotisa kod tenije saginate koji su ispunjeni jajima, kada se otkinu od strobile i kada nakon toga dospeju u spoljnu sredinu, mogu vrlo dugo do puze.

U nekim slučajevima delovi strobile izbačeni u spoljnu sredinu kreću se, rastu i razvijaju polne karakteristike, pa čak i izrasline poput skoleksa.

Zadnji deo tela (strobile) tenije sa polnim aparatom može lako da se otkine i peristaltikom (talasasto kretanje) creva i kretanjem hrane u njemu izbaci napolje, ali prednja polovina, sa pričvršćenim skoleksom za crevni zid domaćina, ostaje i obnavlja izgubljeni deo.

Postoji mnogo vrsta pantljičara. Neke od njih parazitiraju na životinjama i kod čoveka. Zadržaćemo se oko pantljičara koje parazitiraju kod čoveka.

Širokočlana ili riblja pantljičara
Ova tenija često se javlja kod čoveka, alm samo ređe može se naći i u crevu psa i mačke. Kao organ za pričvršćivanje na skoleksu postoje dve olučaste jamice. Strobila može biti veoma dugačka – do 10 me – tara, sa 3000 – 4000 proglotisa koji su širi nego duži (širokočlana tenija). Jaja se u velikom broju izbacuju u crevnu šupljinu odakle zajedno sa izmetom dospevaju u spoljnu sredinu.

Razvoj ovog parazita veoma je složen i odvija se preko dva posredna domaćina. Jaja najpre treba da dospeju u vodenu sredinu da bi se iz njih izlegla trepljasta larva onkosfera koja, plivajući u vodi, predstavlja hranu za malog raka – kiklopsa. Larva se prooija u telesnu šupljinu kiklopsa i transformiše u drugi oblik procerkoid. Za razvoj ovoga oblika potrebno je vreme od oko tri sedmice. Ako tako zaraženog raka proguta neka riba (štuka, pastrmka) , procerkoid se probija kroz zid želuca ribe i ulazi u njenu telesnu šupljinu, jetru, u mišiće ili u neki drugi organ gde se pretvara u plerocerkoid. To je mali crv čiji se prednji kraj već oblikuje u budući skoleks sa sistemom za pričvršćivanje.
Jedenjem nedovoljno kuvane, pržene ili sušene ribe, čovek se zarazi ovim parazitom (plerocer – koidom) koji se u crevu inficiranog čoveka pričvršćuje za crevni zid i posle 20 – 30 dana predstavlja potpuno zrelu jedinku.

Ova tenija široko je rasprostranjena u Evropi i Aziji, a i u Severnoj Americi. Naročito je česta i rasprostranjena kod stanovnika ribarskih područja Švedske i u svim pribaltičkim zemljama.

Dijagnoza oboljenja postavlja se na osnovu prisustva proglotisa u izmetu. Ova pantljičara dugo se zadržava u crevu čoveka i zato je treba što pre odstraniti, naravno lekarskim intevencijama.

Ciklofilide
To je velika grupa kojoj pripada većina običnih tenija. Njihov skoleks ima četiri sisaljke koje su u nekim slučajevima pokrivene kukicama. Zajedno sa sisaljkama skoleks može da ima uglavnom dobro razvijenu ili zakržljalu surlicu. Njihova strobila sastoji se od četiri do 1000 i više proglotisa. Dužina tela može da bude od jednog milimetra pa do 12 metara. Sa malim izuzetkom sve tenije iz ove grupe su hermafroditi. Njihov ciklus razvitka povezan je sa jednim definitivnim domaćinom, a njihove larve su tipa plerocerkoid, cisticerk, ehinokok i cenura.

Najveća među njima je čovekova tenija – koja se zove još i goveđa tenija zbog toga što se na njenom skoleksu kao organ za pričvršćivanje nalaze četiri elipsoidne sisaljke, ali bez kukica. Strobila sadrži preko hiljadu proglotisa i dostiže dužinu od 4 do 10 metara. Dužina zrelog proglotisa iznosi od 16 do 30 milimetara, a širina 5 do 7 milimetara. Kao odrasla ova pantljičara živi u tankom crevu čoveka, a fazu larve provodi u mišićima govečeta. Čovek se zarazi ovim parazitom jedenjem nedovoljno termički obrađenog mesa ili upotrebom suhomesnatih proizvoda od goveđeg mesa.

Druga čovekova tenija je Taeni solium koja se zove još i svinjska (praseća) tenija, prema imenu svog posrednog domaćina. Međutim, ona se zove i naoružana tenija zbog toga što njen skoleks, pored sisaljki, ima i kukice za pričvršćivanje. Ove kukice poređane su u dva venca. Inače ova tenija slična je prethodnoj teniji, ali razlikuje se od nje po tome što ima dupli venac kukica. Njena strobila dostiže dužinu od dva do tri metra, retko više, a sadrži 800 – 900 proglotisa.

Kao odrasla ova tenija živi u tankom crevu čoveka, dok njena bobica živi u mesu svinje. Prema tome, čovek je definitivni domaćin ove pantljičare, a svinja je njen posredni domaćin.

Najlakši način raspoznavanja ovih triju tenija (riblje, goveđe i svinjske) sastoji se u posmatranju zrelih proglotisa koji se izbacuju iz ljudskog organizma. Mala veličina proglotisa, koji je širi nego duži i uterus u formi rozete, govori u prilog širokočlane (riblje) tenije, dok krupni, duži nego širi proglotisi, sa različitim brojem grana na glavnom kanalu uterusa govore u prilog drugih dveju tenija (goveđe i svinjske). Veoma je važno da se postavi tačna dijagnoza o kojoj se teniji radi, jer je svinjska tenija mnogo opasnija od drugih dveju vrsta.
Razvitak svih pomenutih pantljičara pratićemo posmatrajući razvitak svinjske pantljičare kojoj svinja služi kao posrednik, a čovek kao definitivni domaćin.

Sa čovekovim izmetom jaja pantljičare dospevaju u spoljnu sredinu i to pucanjem zida zrelog proglotisa, koji je pun oplođenih jaja, ili zajedno sa proglotisom koji se u grupama, segmentima, periodično otkidaju od strobile. Za njihov dalji razvitak, kao i kod metilja, neophodno je da jaja prodru i ugnezde se kod potpuno određenog domaćina, koji je u ovom slučaju svinja. Svinja se lako inficira oplođenim jajima koja, kada dospeju u njeno crevo, gube membranu kojom su zaštićena, i tada iz njih izlazI larva, nazvana onkosfera. Ona je kao mala mnogoćelična lopta, sa šest, a kod nekih tenija i sa većim brojem hitinskih (tvrdih) kuka. Ovim kukama onkosfera probija zid želuca i creva, dospeva u limfne i krvne sudove i zajedno sa krvlju prodire u najrazličitije unutrašnje organe prelaznog domaćina, najčešće u jetru, mišiće, a ređe u srce, pluća i druge organe. Čim dospe u neke od ovih organa, onkosfera se tu zadrži, ugnezdi i prelazi u stanje bobice, svojstveno za sve pantljičare.

Preobražaj počinje time što onkosfera brzo raste i kod svinjske tenije dostiže veličinu zrna graška. Telo larve postaje prazno i slično mehuru ispunjenom tečnošću. To je bobica mehurastog oblika. Zidovi mehura na jednom mestu prave invaginaciju (zid se povlači unutra) na čijem se dnu formira začetak sisaljki u vidu četiri jamice, dok je među njima, na samom dnu, venac od malih kukica. Ta invaginacija predstavlja skoleks pantljičare, uvučen u mehur bobice.

Dalji razvitak bobice nije moguć u telu posrednog domaćina i zato ona može da ostane u opisanom stanju i miruje u telu svinje nekoliko godina. Da bi dostigla polnu zre – lost, bobica mora da dođe u crevo definitvnog domaćina, tj. Čoveka. Kada čovek upotrebi nedovoljno kuvano, prženo, pečeno ili usoljeno svinjsko meso ili suhomesnate proizvode, bobica svinjske pantljičare, zajedno sa mesom, dospeva u crevo čoveka, tj. Njegovog definitivnog domaćina. Pod dejstvom crevnog soka, bobica se izdvaja iz mesa. Skoleks i vrat počinju brzo da rastu, da bi se na kraju tela pantljičare, putem poprečnih deoba, počeli da odeljuju novi proglotisi, oblikujući na taj način dugačku strobilu. Kao što vidimo, razvojni ciklus svinjske pantljičare, a i drugih pantljičara, povezan je sa smenjivanjem domaćina i složenim preobražajem larve onkosfere u bobicu, a bobice u teniju (pantljičaru).

Svinjska pantljičara je, kao što smo već kazali, naoružana tenija i ona se može naći kod čoveka ne samo u odrasloj formi, već i u stanju bobice. To znači da čovek može da posluži kao posredni domaćin. Dovoljno je da jaja svinjske tenije na bilo koji način dospeju u čovekov želudac pa da u njemu nastane onkosfera iz koje se na kraju razvije crv. Međutim, bobica često može da se nađe u jetri, ponekad u mozgu, u oku, i svojom prisutnošću izazove teško oboljenje pa i smrt. Infekcija obično nastaje jajima koja su se prilepila za odeću, za ruke i slično, što je rezultat loše higijene. Kod osoba koje stradaju od ove tenije, postoji i drugi način masovne zaraze. Naime, prilikom povraćanja nastaje antiperistaltična kontrakcija creva (talasasto kretanje u suprotnom smeru) pri čemu komadi strobile mogu da pređu iz tankog creva u želudac u kome od zrelih jaja, koja se nalaze u proglotisu, izlaze začeci koji probijaju sluzokožu želuca, pretvaraju se u bobice koje se ugnezde u različitim organima i degradiraju ih.

Zbog toga, oboljenje još od crev – nog stadijuma svinjske pantljičare mora da se shvati vrlo ozbiljno. Bolesnik mora što pre da preduzme i pažljivo sprovede sve mere koje mu savetuje lekar, jer je to jedini put da se oslobodi ovog parazita. Moramo još jednom napomenuti usku saradnju sa lekarom, jer sredstva koja se upotrebljavaju protiv parazita u određenim slučajevima mogu da prouzrokuju povraćanje i trovanje.

Pseća tenija je najopasnija od svih pantljičara. Od ostalih ljudskih tenija razlikuje se relativnom veličinom adultnog (odraslog, zrelog) stadijuma i stadijuma bobice. Dok se polno zrela forma sastoji samo od 3 – 4 proglotisa i dostiže dužinu od 5 milimetara, dotle bobica oblikuje mehur, koji dostiže veličinu jabuke, a ponekad čak i veličinu dečje glave. Pseća tenija kao odrasla jedinka živi u tankom crevu psa, lisice i vuka, dok stadijum bobice provodi u različitim organima (naročito u jetri i plućima) goveda, ovaca, svinja, konja, ali i čoveka.

Stoka se obično zarazi kada zajedno sa travom proguta i jaja, koja su u travu dospela preko izmeta pastirskih pasa. Čovek se inficira nepažljivim igranjem sa psima. Jaja ovih tenija su veoma sitna i zato lako mogu da dospeju u usta i dalje u ljudski organizam. Vrlo lako možemo se inficirati ovim parazitom ako dozvolimo psu da nam liže ruke pa čak i lice ili bilo kakvim drugim dodirom sa zaraženim psom.

Psi se inficiraju jedući bobice, bobičave utrobe ili bilo koje drugo bobičavo meso. (Bobice govore da je to meso inficirano ovom tenijom, a psi ga jedu termički neobrađeno).

Razvitak pseće tenije protiče veoma sporo. Mesec dana posle infekcije bobica dostiže veličinu od samo jednog milimetra u prečniku, čak posle pet meseci – jedan centimetar u prečniku. Bobica se razvija i tokom prve godine u njenom unutrašnjem zidu nastaje novi mehur sa mnogobrojnim skoleksima koji se stvaraju unutar specijalnih embrionalnih kapsula. Poznati su slučajevi kada su se u jetri krava stvorili mehuri teški i do 64 kilograma. Otok raste jer se na periferiji odvajaju novi mehuri od već postojećih mehura.

Štetno dejstvo ove tenije zavisi od veličine bobice i njenog položaja. Bobice manje veličine bolesnik ponekad ne može ni da primeti, pa mogu biti otkrivene samo slučajno prilikom neke operacije. Naprotiv, krupne bobice ne samo što degradiraju organ u kome se nalaze, već i mehanički oštećuju susedne delove organizma, pritiskujući, na primer, nerve, krvne sudove i drugo. Lečenje je moguće isključivo operativnim putem.

Pseća tenija je kosmopolit, jer je ima u svim delovima sveta. Najčešće napada čoveka koji se nalazi u uzrastu od 20 – 40 godina, pri čemu žene češće obolevaju nego muškarci.

Kod domaćih životinja parazitira Taeta tiŠserb, koja prouzrokuje vrtoglavicu kod ovce. Kao odrasla jedinka (polno zrela) susreće se u crevu ovčarskog psa, a njena bobica razvija se u mozgu ovaca i nekih drugih divljih i pitomih capkara i kopitara. Kad dođe do povrede jedne od hemisfera mozga, zbog toga što bobica raste u njoj, životinja počinje da se okreće u krug, a infekcijom malog mozga sve kretnje postaju nesigurne i veoma neusklađene.

Bobica dostiže veličinu većeg oraha. Posle 4 – 6 sedmica od trenutka ispoljavanja prvih simptoma ovog oboljenja nastaje smrt.
Krajem 19. Veka u Francuskoj je godišnje ginulo oko milion ovaca, a i u Engleskoj uginuće ovaca bilo je vrlo veliko.

Druga tenija, koja kod ovaca prouzrokuje teška crevna oboljenja i njihovo masovno uginuće je Moniezia expanosa. Ona spada u grupu većih tenija može biti dugačka i do nekoliko metara. Njene minijaturne bobice razvijaju se u sitnim krpeljima koji žive u travi i koje ovca proguta zajedno sa travom.

Jedna od najčešćih tenija koje se javljaju kod psa i mačke, a takođe i kod čoveka, je Taeta sisiteppa. Dostiže dužinu od 20 do 40 centimetara i ima oko 150 proglotisa, koji kao zreli imaju dvojne polne organe. Kao posredni domaćini javljaju se pseće buve i vaške. Ovim parazitom vrlo često se inficira – ju deca u svojoj igri sa psima i mačkama. Smatra se da je 50% svih pasa zaraženo ovom tenijom dakle, svaki drugi pas.

Jedna od najmanjih tenija je Numenolepis nana. Njena strobila sadrži 10 – 20 proglotisa i dugačka je samo 10 – 15 milimetara, a vrlo retko i više. Skoleks je na vrhu snabdeven vencem od 20 do 40 kukica, na krajevima sa četiri sisaljke. Ova tenija predstavlja izuzetak, jer ne menja svog domaćina i živi u crevnoj šupljini čoveka, vrlo često kod dece. Javlja se naročito u Egiptu. Kroz izmet bolesnika, jaja do – spevaju u spoljnu sredinu, a zdrav čovek inficira se upotrebom zagađene hrane i vode. U crevu čoveka iz jajeta se najpre razvije larva koja prodire u crevni zid, a kasni – je dospeva u crevnu šupljinu u kojoj se razvija strobila.

To je bilo ukratko upoznavanje sa metiljima i pantljičarama kao parazitima koji parazitiraju kod životinja i čoveka. Opisali smo takozvane endoparazite (unutrašnje parazite).

Na redu su endoparaziti iz grupe Protozoa jednoćelični mikroorganizmi koji napadaju kako životinje tako i čoveka, donoseći velike nevolje i nanoseći ogromne štete čovečanstvu.