Lavanda – narodni lek protiv nervoze i napetosti

Lavanda se koristi kao sredstvo protiv grčeva i sužavanja cevi usled jakog nervnog nadražaja ovih organa. Medicinski deo je cvet. On se primenjuje kao čaj u dozi 5:100 (10 grama na šolju) i uzima se 4 šolje dnevno. Cveće treba da se bere ubrzo posle razvitka i da se pažljivo osuši.

Postoje dve vrste lavandule: L.vera i L.spica — prva je manja, druga ima veći žbun. Lišće je okruglo kopljasto. Ova druga manje se upotrebljava u medicini, ali daje ulje potrebno umetnicima i slikarima na porculanu.

Upotrebljava se uspešno i za inhalaciju, udisanje pare, na taj način što se u lonac s ključalom vodom dodaje 5 —10 grama njenog raskisa u alkoholu. U tom slučaju ona deluje i kao dezinfekciopo sredsšćo za 1ornje iušeće disanja.

Po dr S. Petroviću može se dodati još ovo: „U apotekama se prodaje kao cveće lavendula. Od nje se pravi spiritus lavendulin, mirišljavo sirće i druge specije. U modi je u engleskoj i nemačkoj parfimeriji. Lavandula je jakog no prijatnog mirisa. Ukusa je gorkog i nešto ljutog. U njoj ima dosta lako isparljivog ulja, koje ulazi u sastav raznih balzama i mirišljavih masti: Hofmanovog balzama, balzama za stišavanje bolova („umirujućeg balzama“) i kolonjske vode, mirišljave alkoholne vode itd.

Antiseptično sirće od lavandule može se upotrebiti najpovoljnije.

Ova biljka dostiže visinu od 3 do 6 decimetara. Raste kao šib koji je pri dnu granat, mlade grane su jednostavne. tanke i četvrtaste. Cela je biljka obrasla kratkim maljama. Lišće joj je linearno, s usukanim (uvijenim) obodima. Dok je mlado, ono Je sivopepeljavo, kad ostari, zeleno je. na donjoj strani žlezdičavo. Cvetovi imaju ljubičastoplavu boju, stoje na isprekidanom. krajnjem klasu. Krunica je maljava, plava (boje ametista), s jajastim delovima.

Cveta od jula do septembra U južnoj Evropi ona je domaća biljka. Na severu Evrope sadi se kao mirišljavo cveće.

U pogledu delovanja lekova kod bolesti koje su pobrojane u zaglavlju ovog dela — nauka Je pronašla da kod običnih oboljenja grkljana više vrede sredstva koja razmekšavaju sluz i pomažu da se ona izbaci nego sredstva koja ubijaju bacile (antiseptična sredstva). Zato su korisnije biljke nego fabrički lekovi. izuzimajući jedan, a to je natrijum-benzoat (4 grama dnevno, po Leperu). Kod hroničnog zapaljenja i oboljenja grkljana mogu se dati opet biljni lekovi kao najbolji. Želi li ko da uz to uzme i koji domaći lek, evo recepta.

Sumpornog praha od koga se prave veštačke sumporne vode i kupatila – 1/5 (0,2) grama
Sirupa od katrana – 200 grama

Daje se bolesnicima po dve-tri kašike ovoga leka dnevno (prof. Leper Pariz) kod hroničnog oboljenja ili ostataka posle akutnog zapaljenja grkljana.

Kod zapaljenja gornjih organa za disanje: nosa, ždrela, grkljana i dušnika, koje prate česte kijaviie, promuklost i bolovi u guši, može da se leči grgorenjem čaja od žalfije, ili bele rade, ili kamilice. Tu deluju njihova etarska ulja, a delimično i obojeni sastojci. Naročito je dobro za šupljine u nosu i u guši, pored „krajnika“ itd. Kad je sve to „zapušeno“, treba primeniti kađenje; za to se primenjuje tzv. „kamiličin lonac“: puna šaka cveta u loncu s vodom i poklopcem greje se do ključanja.

Zatim se bolesnik i lonac pokriju jednim čaršavom i bolesnik sam, dižući s vremena na vreme poklopac, polako pušta paru iz lonca i udiše je toplu kroz nos i na usta.

Za sifilistično i tuberkulozno oboljenje grkljana, kao što smo rekli, važe sasvim drugi propisi i lekovi.