Šta treba znati o dijabetesu

Svako treba da se upozna sa osnovnim činjenicama o dijabetesu, jer su statistike vezane za ovu savremenog doba dramatične: smrtnost je dva puta veća među sredovečnim ljudima sa dijabetesom nego kod iste popu- cije bez te bolesti.

-Rizik od dobijanja moždanog udara takođe je dva puta veći.
Srčano oboljenje je glavni uzrok smrti kod dijabetičara zato što uz hronično visok nivo šećera u krvi ide i sužavanje arterija, povećanje nivoa triglicerida u krvi, smanjenje stope »korisnog«
HDL holesterola, visoki krvni pritisak i srčani napad.

Dijabetes je glavni uzrok novih slučajeva slepila kod odraslih između 20. i 74. godine starosti, a do slepila 4 puta češće dolazi kad imate nego kad nemate dijabetes.

Šta je dijabetes?

Dijabetes nije samo jedna bolest; mnogo je tačnije opisati ga kao grupu bolesti pri kojima dolazi do povišenja nivoa glikoze u krvi usled poremećaja u lučenju insulina, dejstvu insulina, ili u oba slučaja. Insulin reguliše upotrebu šećera u telu, metaboliše ga za neposredne energetske potrebe, ili ga skpadišti za kasniju upotrebu u vidu glikogena. Tokom procesa varenja, enzimi u crevima pretvaraju hranu u glikozu, koju zatim krv apsorbuje i prenosi ćelijama u čitavom telu. Ako se ne otkrije na vreme, neiskorišćena glikoza se nagomilava u krvi, što dovodi do stanja zvanog hiperglikemija. Većina ljudi čula je za dijabetes kod dece i kod odraslih, ali, u stvari, postoje četiri tipa: tip 1, tip 2, dijabetes u trudnoći i »ostali specifični« tipovi.

Dijabetes tipa 1 odgovoran je za 5 do 10 posto svih dijagnostikovanih slučajeva. Faktori rizika za taj tip nisu tako do- bro definisani kao za tip 2, ali verovatno uključuju samoodbrambene, genetske faktore i faktore okoline koji doprinose njegovom razvoju. U tom obliku bolesti, pankreas prestaje da proizvodi insulin, što je rezultat napada izazvanog samim odbrambenim sistemom tela. Simptomi koji se obično javljaju kod dece – nagli su i ozbiljni.

U odsustvu insulina, hranljivi sastojci iz hrane ne ulaze u ćelije i rasipaju se u urinu – što uzrokuje preterano mokrenje i danju i noću do čega dolzi kad je šećer u krvi odviše visok pa bubrezi ne mogu da apsorbuju višak glikoze. Uprkos visokom nivou šećera u krvi, ćelije su u trajnom stanju gladovanja i dehidriranosti, što bolesnika tera da preterano jede i pije kako bi zadovoljio osećaj gladi i žeđi. Čak i pri povećanom unošenju hrane i tečnosti, osoba gubi težinu i ubrzo postaje opšti invalid. Pre no što je pronađen insulin 1920-ih godina, dijabetes tipa 1 bio je kobna bolest, baš kao što je to i danas ukoliko se ne leči.

Dijabetes tipa 2 (prethodno poznat kao insulin nezavisan ili dijabetes odraslih) odgovoran je za 90 ili 95 posto dijagnostikova- nih slučajeva. Faktori rizika za taj tip podrazumevaju duboku starost, gojaznost, porodičnu sklonost, fizičku neaktivnost i smanjenu toleranciju na glikozu. Kod tog tipa dijabetesa, jetra preterano proizvodi glikozu. Pankreas stvara insulin, ali ga ispušta u nenormalnim količnama pa su ćelije tela rezistentne na dejstvo insulina, ili ga sasvim ignorišu.

Dijabetičari tipa 2 možda uopšte nemaju simptoma, ili se možda samo žale kako im nije »dobro«, govore da se sve vreme osećaju umornim, tuže se na svrab u predelu šaka i stopala ili ih čak ne osećaju. Neki govore da im je vid zamagljen. Bolesnici sa dijabetesom tipa 2 mogu takođe imati problema sa prete- ranim mokrenjem ili su stalno žedni, ali je to manje izraženo nego kod tipa 1.

Dijabetes kod trudnica javlja se u 2 do 5 posto slučajeva trudnoće, ali nestaje posle porođaja. Ovaj oblik bolesti može se razviti zato što hormoni koji se luče tokom trudnoće mogu povećati rezistentnost tela na insulin. Žene koje su imale taj oblik bolesti izložene su velikom riziku da kasnije u životu dobiju dijabetes tipa 2.

Poslednja kategorija – ostali specifični tipovi – odgovorna je za samo 1 ili 2 posto slučajeva i podrazumeva dijabetes koji je posledica specifičnih genetskih sindroma, operacije, uzimanja le- kova, pothranjenosti, infekcija i drugih bolesti.

Dijagnostikovanje i lečenje dijabetesa

Od 1997. godine u svetu se koriste novi kriterijumi po kojima je test glikoze u plazmi na gladan stomak (pre nego prethodno preporučivani oralni test tolerancije na glikozu) postao rutinski dijagnostički test. Tokom noći bolesnik ništa ne jede niti pije, a zatim se uzima uzorak krvi da bi se izmerio nivo glikoze. Američko udruženje dijabetičara preporučuje da svi odrasli urade taj test kad napune 45 godina i, ako su rezultati normalni, da test ponove svake tri godine. U nekim okolnostima, međutim, lekari će se možda ipak odlučiti za obavljanje oralnog testa. Sem u nekim slučajevima, nenormalni rezultati testa moraju se potvrditi ponovljenim testiranjem.

Svaki dijagnostikovani slučaj dijabetesa je različit, ali kod većine ljudi nastojanje da žive s tom hroničnom bolešću obično podrazumeva izmene u načinu života. Kad čovek mora da živi sa dijabetesom, osnovno je potpuno shvatiti kako telo funkcioniše i šta je neophodno da se nivo šećera u krvi drži pod kontrolom. Bitno je postaviti dijagnozu u samom početku, a ne čekati da iskrsnu komplikacije.

Danas postoje neka sredstva koja je relativno lako upotrebiti i koja dijabetičarima omogućuju da provere nivo šećera u krvi kod kuće, na poslu i, praktično, bilo gde. To praćenje šećera u krvi bitno je za savladavanje bolesti. Tako nam se pruža izvanredna prilika da sagledamo koliko različita hrana, aktivnosti, stres, bolest i lekovi utiču na nivo šećera u krvi jedne osobe, i pomažu u težnji da se glikoza u krvi sve vreme održava na normalnim nivoima.

Ne uzimaju svi dijabetičari insulin. Lečenje u slučaju dijabetesa tipa 1 obično iziskuje obraćanje pažnje na ishranu, planiranu fizičku aktivnost ili vežbe, praćenje glikoze i njeno održavanje na određenom nivou, često uzimanje medikamenata oralnim putem ili pak injekcije insulina. Za tip 2, lečenje može uključivati iste mere, ali samo 40 posto ljudi s tim oblikom dijabetesa potrebuju insulin, dok se, zapravo, svi dijabetičari tipa 1 moraju oslanjati na insulin. U skorije vreme došlo je do izrazitog povećanja broja novih lekova u arsenalu za lečenje dijabetesa.

Smanjenje rizika od srčanog oboljenja…

Ljudi koji imaju dijabetes koji nije otkriven niti se leči izloženi su opasnosti da dobiju srčano oboljenje, zato što se ateroskperoza kod dijabetičara može javiti u dobu pre nego što se inače očekuje. Osobe koje u svojim koronarnim arterijama imaju aterosklerozu na bazi dijabetesa ponekad boluju od nečega što se naziva »tiha ishemija«, ili tihi srčani napad. Tihi, u ovom slučaju, znači
bez tipičnog bola zato šte se oštećenje nerava, javlja kao lisanog dijabetesa.

Takve osobe neće osećati mnoge senzacije kao što su dodir, vibracija, toplota, hladnoća bol, a ovo može isto tako podrazumevati očekivani bol pri srčanom napadu. Neodređeni simptomi umesto akutnih mogu proći kao nelagodnost usled lošeg varenja ili želuca. Kad postoji oštećenje autonomnog nervnog sistema, blokiraju se signali koje bi trebalo uputiti mozgu da bi se srčani ritam i krvni pritisak mogli regulisati.

Postaviti blagovremenu dijagnozu i znati kako pratiti i kontrolisati bolest od ključne je važnosti da bi se izbegle kasnije komplikacije. Neki stručnjaci smatraju da se tok ove bolesti može izmeniti kad pacijenti 1) zauzmu ispravan stav, 2) predano rade ono što je neophodno kako bi saznali sve o svom stanju i lečenju bolesti, i 3) donose svesnu odluku da savladaju bolest, umesto da dopuste da bolest savlada njih.
Dijabetičarima odgovara gotovo isti zdravstveni režim koji doprinosi oporavku srčanih bolesnika. Pažljivo nadgledati i kontrolisati ishranu, što uključuje smanjeno unošenje šećera i masti, a povećanje količina složenih ugljenih hidrata i vlakana; kontrolu težine i prestanak pušenja; redovno upražnjavanje aerobik vežbi – sve to može biti od presudnog značaja za obe grupe.

Specijalno zamišljen režim vežbanja može smanjiti količinu triglicerida i glikoze u krvi, povećati osetljivost na insulin i smanjiti krvni pritisak. Kad neko otpočne sa aerobik vežbama, mišićni glikogen je primarno gorivo. Posle pet do deset minuta, apsorpcija šećera iz krvi veća je od 7 do 20 puta nego u stanju mirovanja, zavisno od toga koliko su vežbe naporne, što blagotvorno deluje na dijabetičare.

Ako imate preko 40 i uočite bilo koji nejasan simptom umor, stalna žeđ, preterano mokrenje, privremena zamagljenost vida, ili da se čak manje povrede kože teže mogu zalečiti zakažite pregled kod svog lekara. Ako ima dijabetičara u svojoj užoj porodici, ili ako imate 20 posto više od idealne telesne težine, planirajte lekarski pregled što pre.

Dijabetes se ne može izlečiti, ali uz pažljivo nadgledanje i predano nastojanje, dijabetičari mogu izbeći komplikacije i živeti dug i plodan život. Isti takav napor u cilju smanjenja rizika od kardiovaskularnog oboljenja može pomoći da se to i ostvari.