By August 5, 2015

Koliko živa bića mogu najduže da žive i koja je maksimalna dužina čovekovog života?

Naučnici veoma često postavljaju ova pitanja na koja još nije dobijen definitivan odgovor. Razumijivo je što ova pitanja podstiču i interesovanje najšire javnosti.

Biljni organizmi žive znatno duže od životinjskih. Ova činjenica je naučno utvrđena i nijedan životinjski organizam ne može da živi ni približno toliko dugo kao, na primer, neke vrste drveća. Naučnici smatraju da dužina života kalifornijske sekvoje iznosi 3 500 godina, baobaba preko 5 000, drakonovog drveta na Kanarskim ostrvima preko 6 000, meksikanskog kiparida oko 10.000, a nekih drveta u Australiji čak 12—15 000 godina.

Dužina života životinja znatno je kraća iako je utvrđeno da jedna vrsta kornjače (Testudo simeiri) može živeti oko 150 godina. Grčka kornjača živi nešto kraće, 102—105 godina. Naučnici smatraju da neke vrste štuka mogu živeti preko 200 godina iako većina drugih riba retko živi duže od 30 godina.
U odnosu na druga živa bića, pogotovo sisare, čovek živi veoma dugo. Bez obzira na kontroverzne podatke naučnika o stvarnom maksimumu Ijudskog života, nema sumnje da je on duži nego kod drugih sisara.

Nema potrebe da se posebno ističe ogroman skok koji je medicinska nauka učinila u toku poslednjih 20—30 godina. Najveći napredak postignut je baš u lečenju bolesti koje najviše ugrožavaju i skraćuju čovekov vek. Metode koje se danas primenjuju u lečenju bolesti srca i krvnih sudova, prvenstveno hirurške, kao što su transplantacija srca druge osobe i ugrađivanje veštačkog srca, mogle su se do pre neku deceniju zamisliti samo u nekim futurističkim romanima. Danas su ove metode realnost, isto kao i spektakularni napredak postignut u dijagnostici, primeni kompjuterizovane tomografije, ultrazvuka, magnetne rezonance i drugih metoda.

Čovečanstvo još uvek nije uspelo da reši tajnu raka, ali i u ovoj oblasti postignuti su rezultati koji toliko ohrabruju da se već nazire rešenje problema. Nauka će, u to nema sumnje, dobiti bitku sa malignim bolestima, a već danas je moguće znatno produžiti život bolesnika ukoliko se dijagnoza postavi rano i primeni efikasno lečenje. Neke vrste raka su već potpuno izlečive.

Poseban napredak medicina je postigla otkrićem antibiotika, koji su doprineli da jedna velika grupa infektivnih bolesti praktično nestane i da prestane da ugrožava čovečanstvo. Izuzetni rezultati postignuti su na polju preventivne medicine. Utvrđen je najveci broj faktora rizika koji prouzrokuju srčana oboljenja i maligne tumore i na taj način omogućeno čoveku da se sam bori da spreči ova oboljenja.

Većina vodećih gerontologa u svetu slažu se danas da je maksimalna dužina ljudskog veka između 110—115 godina. Da bi se to prikazalo veoma rado se koristi jedan matematički model koji prikazuje mogućnost smrtnog slučaja dugovečnih osoba u odnosu na populhciju u toku jednog vremenskog perioda.

zivotni vek

U ovom značajnom delu o dugovečnosti Georgaks (1981) smatra da je osoba koja je dosada najduže živela izvesna Delina Filkins iz Herkimera (država Nju Jork) koja se rodila 1815, a umrla 1928, znači, živela je 113 godina. Ovaj autor dozvoljava mogućnost da su izvesne osobe mogle da žive i duže, alj smatra da su jedino u slučaju ove Amerikanke ispunjeni svi uslovi pa se mora verovati u autentičnost podatka. On takođe smatra da postoji dosta osoba koje su živele 110—112 godina, ali da je gotovo nemoguće preći granicu koju je dostigla Delina Filkins.

Jedan od najvećih svetskih autoriteta na polju gerontologije Katler iz Gerontološkog istraživačkog instituta u Baltimoru (1979) smatra da su i ovakvi podaci i proračuni o maksimalnoj dužini ljudskog veka suviše optimistički. Prema ovom naučniku, dužina ljudskog života ne može preći 110 godina ni u kom slučaju. Katler je uz pomoć kompjutera izveo jedan zanimljiv matematički model koji pokazuje da se maksimalna dužina čovekovog života stalno povećava i da je to jedna od karakteristika evolucije. Prema ovom modelu pre 3 miliona godina čovek je mogao da živi najduže 50 godina, pre 300 000 godina maksimum je već iznosio 77, a pre 100 000 godina 96 godina. To znači da se maksimalni vek u toku poslednjih 100 000 godina povećao za punih 14 godina.

Pomenuti naučnik iz Baltimora tvrdi da j je mozak centralni organ koji reguliše dužinu j života i da se on stalno produžuje uporedo sa povećanjem veličine ovog organa. Računica ovog istraživača pokazuje još jedan zanimljiv podatak. Broj neurona kore velikog mozga stalno se umnožava, brzinom od oko 163 Xl08 za milion godina i u toj činjenici se nalazi glavni razlog sve dužeg života čoveka.

Znatan broj poznatih gerontologa smatra ipak da prema današnjim mogućnostima čovek može da živi znatno duže, oko 150 godina. Lif sa univerziteta u Harvardu (1975) tvrdi da sasvim sigurno postoje ljudi koji su toliko živeli, a problem je jedino u utvrdjivanju verodostojnosti podataka o stvarnoj dužini života.

U toku sedamdesetih godina naučnici su bili čvrsto ubeđeni da je maksimalna dužina života oko 150 godina, a da su neki pojedinci živeli i duže od toga. Verovanja naučnika da je to moguće zasnivala su se na brojnim izveštajima o ljudima koji su doživeli »superdugovečnost«, uglavnom iz dva područja, Kavkaza i Gruzije u Sovjetskom Savezu i Vilkabambe u Ekvadoru.

Sovjetski gerontolog Medveđov (1974), koji sada živi u Londonu i radi u Nacionalnom institutu za medicinska istraživanja, skinuo je bar deo tajne koja okružuje legendu o stogodišnjacima sa Kavkaza. Poznato je mnogo slučajeva ljudi koji su živeli 120 do 170 godina u ovom delu Sovjetskog Saveza.
Medvedov je objasnio da u ovim krajevima Sovjetskog Saveza nema nikakvih verodostojnih dokumenata koji bi potvrdili stvarnu dužinu života »superdugovečnih ljudi«. Takvi dokumenti uopšte ne postoje za period pre 1932. i svi podaci se zasnivaju na usmenim izjavama, sećanjima ili predanjima. Ispitivanja koja su vršena na ljudima starijim od 120 godina pokazala su da njihovi biohemijski i funkcionalni testovi i drugi pokazatelji odgovaraju osobama starim između 60— —70 godina života. To je bio glavni razlog koji je pobudio sumnju istraživača u autentičnost podataka o njihovoj starosti. Zapažena je još jedna zanimljiva činjenica. Poznato je inače da žene žive duže i da se među sigumo utvrđenim stogodišnjacima nalazi znatno veći broj žena nego muškaraca. Međutim, u grupi ljudi sa Kavkaza starih navodno preko 150 godina, po pravilu su bili gotovo sve sami muškarci.
Istina je polako počela da izlazi na videlo i pokazalo se da je veoma lako objašnjiva. U toku I i II svetskog rata, ljudi sa Kavkaza su pronašli veoma originalan način da izbegnu odlazak u rat. Uzimali su jednostavno dokumente svojih predaka, proglašavali se za njih i tako izbegavali vojnu obavezu. Odjednom su preko noći na osnovu tako jednostavnog falsifikata postajali nekoliko decenija stariji. Takvi lažni stogodišnjaci su se namnožili u priličnom broju i kada su naučnici započeli sistematska istraživanja, bili su i sami zapanjeni. Priča o »čudu sa Kavkaza« počela je tako da ulazi u nauku i zatim se raširila svetom koji je ispoljio veoma veliki interes.

To se događalo u poznatom periodu »kulta ličnosti«, koji je u godinama posle II svetskog rata postigao kulminaciju. U tom periodu, poznato je, stvorene su mnoge naučne mistifikacije koje su imale isključivo propagandni karakter. Staljin je odjednom ispoljio izuzetno veliki interes za dugovečne ljude sa Kavkaza. Tražio je da se istraživanja nastave i da im se da što veći publicitet. Državni i partijski funkcioneri iz predela Kavkaza i Gruzije, u želji da mu udovolje, počeli su i sami da podstiču pronalaženje sve većeg broja dugovečnih osoba i tako je senzacija postajala sve veća, a i spisak superdugovečnih Ijudi.

Priča o stogodišnjacima iz Vilkamambe u Ekvadoru jedno vreme je takođe predstavljala pravu naučnu senzaciju, a onda se pokazalo da iza nje takođe stoje neprovereni podaci. Mejzis i Forman (1979) su sa jednom grupom naučnika iz Ekvadora detaljno proučili sve raspoložive dokumente i nastojali da rekonstruišu kompletno genealoško stablo svih ljudi za koje se tvrdilo da žive preko 100 godina.

Pokazalo se da u Vilkamambi ima zaista dosta ljudi koji su doživeli duboku starost, ali prosečna starost navodnih »stogodišnjaka« je stvarno iznosila 86 godina. Najstarija osoba u selu imala je svega 96 godina.

U studijama Lifa, Kenta i Nikitina ima ipak dosta podataka o slučajevima izuzetno dugog života. Ti podaci se često ne zasnivaju samo na usmenim izjavama i predanjima, nego i na službenim dokumentima i crkvenim knjigama. Oni možda ne ispunjavaju sve neophodne uslove da bi im se priznala autentičnost, ali to ne znači da ih treba bez predomišljanja odbaciti.

Podaci koje ovi autori navode u izuzetno dugom životu pojedinih ljudi, kada se duboko razmisli, ne moraju da su u bitnoj suprotnosti sa matematičkim shemama o maksimalnoj dužini života koje su dali neki savremeni gerontolozi. Može biti tačna tvrdnja da je maksimalna dužina života 110—115 godina, ali ako je neko zaista živeo preko 150 godina, to može samo biti jedno ekstremno retko odstupanje od utvrđene sheme po kojoj se odvija čovekov život, starenje i smrt. U prirodi uostalom postoji bezbroj primera koji pokazuju da su mogućna takva neverovatna odstupanja.

Kada se govori o ekstremno dugom životu pojedinih ljudi, pre svih se pominje ime Širalija Muslimova iz Azerbejdžana koji je umro 1973. u 168. godini života. Udpvica sa kojom je živeo preko 108 godina imala je u trenutku njegove smrti tačno 120 godina. Gerontolozi iz SSSR-a navode i slučaj Džurbe, žene koja je navodno živela 160 godina. Prema podacima čija istinitost nije u potpunosti potvrđena, slučajeve prosto neverovatne dugovečnosti zabeležili su i neki drugi istraživači.

Prema podacima Nikitina (1963), Džon Šel iz Kentakija (1788—1919) živeo je 131 godinu, ženio se 19 puta i imao 25 dece Marcijana Balarevič iz Malorusije (1796—1926) živela je 130 godina i mogla je do pred smrt da pešači 20 kilometara dnevno. Poštanski činovnik iz Engleske Robert Tajlor (1764—1898) živeo je 134 godine i prvi put se oženio u 108. godini. Georg Vunder (1626—1761), Nemac, živeo je 136 godina i sačuvao sluh i vid do poslednjeg trenutka. Španjolka Eulalija Peres (1738—1878) uspela je da doživi čak 140. godinu.

Prema navodima istog autora, postoje podaci i za izvesne osobe koje su živele preko 140 godina. Ilja Titov iz jednog sovjetskog grada (1800—1949) živeo je 149 godina, Vasilije Tiškin (1806—1951) 145 godina, Džonatan Esingen (1613—1757), Englez, koji je dobar deo veka proveo kao vojnik, a u starosti se bavio zemljoradnjom, živeo je 144 godine. Šapkovski iz Abhaza (1787—1932) živeo je 144 godine i ženio se 6 puta. Zapisani su i podaci o Holanđaninu Drakenbergu (1626—1772), koji je do 91. godine bio mornar na brodu, proveo 11 godina u turskom zarobljeništvu, oženio se u 111. godini sa 60-godišnjom ženom i najzad umro u 146. godini.

Podaci o ljudima koji su živeli duže od 150 godina izazivaju još veću dilemu. Da li su posredi slučajevi misterije koje je načinila priroda ili naučni falsifikati? Andrej Androšenko (1777—1927) živeo je tačno 150 godina i ostalo je zabeleženo da je svojim potomcima pričao o ratu sa Napoleonom, 1812. Marija Priu (1680—1838), hranila se kozjim mlekom kao osnovnom hranom veći deo života i umrla je u 158. godini. Jegor Korejev (1802—1957), živeo je u Sovjetskom Savezu 155 godina. Norvežanin Jozef Surington (1637—1797), živeo je čak 160 godina, a opisani su i neki slučajevi dužeg života. Fatma Hanum (1764—1928), Turkinja, živela je 164 godine, Henri Dženkins (1500—1670), umro je u 169. godini i ostavio dva sina od kojih je stariji imao 113, a mlađi 109 godina.

Na osnovu dosada objavljenih podataka smatra se da je pomenuti Širali Muslimov osoba koja je dosada najduže živela. Prema podacima Nikitina, postoji međutim nekoliko osoba koje su živele još duže. Deluje gotovo neverovatno, ali se pominje da su dva Mađara, Ivan Rovin (1553—1725) i Piter Karsten (1539—1724), živeli, prvi 172, a drugi čak 185 godina. Mečnikov je 1904. ostavio zapis o ženi koja se zvala Abalva Tense i živela 180 godina, isto kao i Arešri Hazitov, stanovnik jednog sela na Kavkazu, koji je umro 1939. godine.

Nagorni i Nikitin navode i podatak koji ruši sve rekorde. Vredi ga pomenuti i pored svih opravdanih sumnji u tačnost. Prema zapisima iz crkvenih knjiga, Englez Tomas Karnej živeo je od 1588—1795, dakle punih 207 godina. Za to vreme nadživeo je 12 engleskih vladara.

Jugosloven koji je najduže živeo, prema istom izvoru, bio je izvesni Trajko Smiljević (1804—1935) koji je umro u 131. godini. Navodi se jedino da je živeo u Srbiji, ali nema nikakvih podataka u kom mestu.



Tags:, , , , ,

Comments are closed.

shared on wplocker.com