By Oktobar 24, 2012

Kako rešiti problem u komunikaciji sa partnerom

Mnogi sukobi više su posledica načina na koji ste nešto izrekli nego šta ste u stvari kazali.

Prodavačica koja je vodila radnju zajedno sa svojim kolegom bila je veoma nesrećna što je, uglavnom, on vodio razgovor sa kupcima. Kad god bi im neko postavio pitanje, on je odgovarao pre nego što bi ona uspela da nešto zausti. Stoga mu je prebacivala da je potiskuje. (Da je bilo obrnuto, on bi sigurno nju optužio da je preterano napadna!)

Ovaj slučaj najuednostavnije bismo moGli protumačiti pretpostavkom da su muškarci šovinisti i da zato ne dozvoljavaju ženama da govore. Drugi način sagledavanja problema sastojao bi se u iznalaženju psiholoških motiva kod jedne ili obe strane: ona se, recimo, uvek drži pasivno, a on je narcisoidan. Međutim, moguće je dati jedno mnogo elegantnije objašnjenje lingvističko.

Lingvisti bi nam kazali da te dve osobe imaju različite navike u pogledu vremena uključivanja u razgovor. Ona očekuje nešto dužu pauzu u izmenjivanju poruka od njega. Otuda, dok ona pravi odgovarajuću pauzu, on postaje nestrpljiv. Pogodna pauza za njega već je došla i prošla. A da bi izbegao ono što bi, po njegovom mišljenju, predstavljalo neugodno ćutanje — kad već izgleda da sagovornici nemaju šta da saopšte jedan drugome — muškarac počinje da govori.

Lingvističko rešenje
U pomenutom slučaju sasvim bi nas zadovoljilo lingvističko rešenje. Nije bila potrebna nikakva terapija, niti pak neko drugo saznanje sem lingvističkog. Žena je naterala sebe da progovori nešto malo brže nego što bi, po njoj, iziskivala učtivost. Kao rezultat, uhvatila je sebe kako više govori, a njen kolega bio je zadovoljan isto koliko i ona.

Taj praktični pristup jeziku jedan je od novih trendova u lingvistici. On analizira mehanizme, kakav je na primer uključivanje u razgovor, koji predstavljaju pogonsku snagu konverzacije. Ti lingvistički signali uključuju pomake u visini tona, glasnost, odmerenost, boju glasa, intonaciju i lingistička sredstva kao što su pitanja, objašnjenja i uzdržanost.

Lingvisti, a naročito sociolingvisti, bave se povezivanjem površinskog nivoa razgovora — onoga što ljudi govore i kako govore sa semantikom (izvedenim značenjima) i pragmatikom (šta ljudi nastoje da ostvare ili pokažu govoreći na određeni način u određenom trenutku). To je zavelo izvestan red u područje razumevanja ljudskih interakcija i komunikacijskih problema u svetu, i ponudilo suštinski nov način shvatanja međuljudskih odnosa…

Problemi komuniciranja između muškarca i žene zadiru u svakodnevno iskustvo svih nas, kako u domu tako i na poslu. Lingvistički pristup uverava nas da se pojava frustracije u komuniciranju između polova ne može pripisati ni bolesti ni preosetljivosti, već nečemu svuda prisutnom i objašnjivom.
Na primer, žene se često žale da ih muškarci ne slušaju. Ovi lak protestuju: »Slušao sam! « Problem slušanja odražava samu suštinu odnosa: »Slušaš li? «, što u stvari znači: »Jesi li zainteresovan? , a što, onda, dalje, znači:  Da li me voliš?

Pitanja: »Slušaš li? « i »Jesi li zainteresovan? « nalaze se u središtu većine razgovora, podrazumevajući tu, recimo, i razgovore pri zapošljavanju i poslovne pregovore.

Dešava se i da, ljudi stvarno ne slušaju, ali daleko ređe nego što se obično misli. Lingvistički pristup ukazuje da se mnogi nesporazumi mogu pripisati navici da se slušanje ispolji na ovaj ili onaj način. Na primer, istraživanja su pokazala da že – ne češće daju dokaza o slušanju, i to očiglednim znacima: izgova – rajući »hm«, »aha« i »da«, klimanjem glave, promenom izraza lica. Očekujući da ih u razgovoru prate na isti način, ženama se čini da muškarci, koji ih inače pažljivo slušaju, ali bez reči, uopšte ne slušaju; kao kad s druge strane žice sagovornik duži period vremena ćuti, a vi ga priupitate: »Jesi li još tu? «

I obrnuto, muškarac koji očekuje da žena pokaže da ga sluša time što će ga netremice gledati, smatra da žena preteruje kad ga neprestano obasipa sa svojim »hm« i »aha«. Dok kod žena »da« znači: »Slušam te i pratim«, za muškarce to »da« više znači: »Slažem se! « Prema antropolozima D. Malcu i R. Borkeru, žene »bučnije« slušaju, delimično i zbog toga što one češće slušaju, a muškarci se ređe s nečim slažu.

Uzdržanost
Postoji još jedan lingvistički mehanizam koji se nalazi u osnovi komunikacije, ali je i izvor njenog narušavanja. To je uzdržanost koja je takođe karakteristi – čna za probleme u komuniciranju između polova.

Pri povratku kući kolima, žena pita: »Jesi li žedan? Da li bi hteo da stanemo i nešto popijemo? « Muž odgovara: »Ne« i, naravno, nisu se zaustavili. Muž tek kasnije iznenađeno primećuje da ženi nešto nije pravo. Ona je želela da zastanu, a on se pita zašto mu jednostavno nije rekla šta želi.

Žena je nezdovoljna ne zato što nije ispalo po njenom, već zato što oseća da muž nije tražio ni dovoljno cenio njeno mišljenje. Kad ga je upitala: »Da li bi hteo da stanemo? «, uopšte nije očekivala odgovor »da« ili »ne«, već da joj muž uzvrati pitanjem: »Ne znam! Da li ti to želiš? « Ona bi onda odgovorila: »Pa, možda bih volela. Jesi li umoran? «

I tako bi otpočela neka vrsta postupnog pregovaranja pri čemu bi oboje iskristalisali svoj stav. Čak ukoliko bi na kraju takvog razgovora i odlučili da se ne zaustave, ona bi ipak bila zadovoljna.

Da bi se ustanovilo šta je bilo pogrešno, muškarac mora shvatiti da kada ga žena pita šta bi voleo, ona ne postavlja čisto informativno pitanje, već je to poziv na razgovor o tome šta bi oboje voleli. A ako ona ima neku drugu ideju, on očekuje da mu je i bez njegovog nagovaranja saopšti.

Odgovorivši samo na ono što ga je žena upitala, muškarac je pitanje shvatio bukvalno, samo kao traženje informacije. Žena se, međutim, poslužila pitanjem kao sredstvom za postizanje nekog suptilnijeg interakcijskog cilja. Ta razlika je često u korenu nepo – dudarnosti jezičkih pretpostavki vezanih za muškarca odnosno ženu. Ili, kako bi se to opisalo terminima savremene teorije komunikacija, žene su više »podešene« na nivo razgovora sa meta porukom, što je nivo na kome se prenose informacije o odnosima.

Na primer, muž sebi priprema da nešto prezalogaji i počinje da jede, kad primećuje da mu je žena uvređena. Na pitanje šta joj je, dobija odgovor: »Mene nisi ponudio. « »Žao mi je«, odgovara on, »nisam znao da si gladna. Evo, uzmi malo. « Ona odbija: »Nisi to pripremio za mene. « On je zbunjen, jer taj zalogaj posmatra samo kao hranu; u psihološkom smislu zadržava se na nivou poruke. Ona je, međutim, obuzeta metaporu kom: Da li on misli na nju onoliko koliko ona na njega?

Razmenjivanje tajni
Savremeni istraživači sve više govore o opsežnom istraživanju koje pokazuje da muškarci i žene razvijaju sebi svojstvene postavke o ulozi jezika u bliskim odnosima sa prijateljima još iz detinjstva. Devojčice se igraju sa devojčicama i u središtu njihovog društvenog života nalazi se najbolja prijateljica sa kojom mogu podeliti tajnu, i upravo ih to razmenjivanje tajni i čini najboljim prijateljicama.

Nasuprot tome, dečaci su skloni igri u grupama, tako da njihov razgovor ima manje izgleda da bude privatan. To je pre govor nadmetanja; ko je u čemu najbolji, ili scenski govor koji govornika dovodi na pozornicu. Dečaci se sprijateljuju ne toliko zahvaljujući razgovoru, koliko onim što zajednički preduzimaju. Prema tome, muškarca sa ženom zbližava zajednički posao i njemu neće ništa nedostajati ako izostane razgovor o nekim ličnim detaljima. Ali njoj će i te kako nedostajati ono što ona smatra pravom prisnošću.
Nijedan od tih stilova nije ni ispravan ni pogrešan; oni se jednostavno razlikuju. Frustracija koju oboje osećaju potiče iz ubeđenja da je samo njegovo ili samo njeno viđenje stvarnosti logično i očigledno. Kad se posmatraju kao stečene konverzacijske navike u određenoj kulturi, te razlike ne nestaju, ali se ne moraju shvatiti ni kao dokaz o individualnoj patologiji (»Vidi kako je bezosećajan«) , niti ličnom promašaju (»Ne voli me«) a ni zajedničkom neuspehu (»Baš smo u lošim odnosima. Više ni ne razgovaramo! «).

Lingvistički pristup oslobađa pojedinca bremena psihopatije. Na primer, psihološko tumačenje koje se obično primenjuje na druge jeste manipulacija. Lingvistički pristup objašnjava da se neko može osećati izmanipulisanim, a da druga osoba uopšte nije nameravala da tako nešto pokuša. U stvari, kad god dve osobe imaju različite jezičke navike, svaka od njih će se verovatno osećati izmanipulisanom, mada ona druga samo pokušava da se ugodno oseća u datoj situaciji…

Na primer, razlike u uobičajenoj brzini uključivanja u razgovor dovode do toga da se oba sagovornika osećaju izmanipulisanim. Jedan je podstaknut da počne da govori pre no što smatra za potrebno, drugi je primoran da se veštački obuzdava.

Razlike u pogledu uzdržanosti imaju iste posledice. Osoba naviknuta na neposrednost pokušava da natera sagovornika da se neposrednije izrazi, te će se uzdržana osoba osećati izmanipulisanom ako kaže nešto što očigledno ne bi trebalo reći. Neposredna osoba takođe će se osećati izmanipulisanom, jer se od nje očekuje da razume ono što nije rečeno.

Prema rešenju, koje pruža lingvistički pristup, ni jedna ni druga strana ne sme se optužiti za pokušaj manipulisanja onom drugom. U stvari, pravi krivac je razlika u načinu njihovog ponašanja. Uvredljivo ponašanje ne bi se moglo pripisati ni jednoj ni drugoj osobi pošto je problem u njihovom međusobnom delova nju.

Ljudima je potreban takav jedan pristup da bi mogli shvatiti probleme komuniciranja.



Posted in: Deca i porodica

Comments are closed.

shared on wplocker.com