By August 15, 2012

Kako podneti smrtni slučaj u porodici

Kad neka osoba doživi veliki gubitak, ona mora da prođe kroz razdoblje duboke žalosti i tuge, koje je prva definisala švajcarski psihijatar Elizabeta Kibler-Ros (Elisabeth Kubler-Ross): šok i poricanje, gnev, depresija (gnev usmeren unutrašnjosti bića), tuga, praštanje, odluka i prihvatanje.

Niko ne prolazi kroz ta razdoblja na isti način ili prema potpuno istom redosledu. Međutim, ona nam daju korisnu mapu celokupnog procesa žaljenja tako da možemo bolje razumeti sve što se dešava posle nekog velikog gubitka.

Šok i poricanje

Preneražena i šokirana osoba koja je pretrpela gubitak, ili odbija ili nije u stanju da poveruje u ono što se dogodilo. Kad ožalošćeni opisuju svoja prva osećanja nastala neposredno posle gubitka, većinom daju izjave slične ovoj: »Ne može biti da se to desilo! To nije stvarnost!« Ovo razdoblje naziva se poricanje.

Kada je Ana jedne večeri čuvši kucanje, otvorila vrata, ugledala je čoveka u uniformi, mračnog izraza lica: »Gospođo«, progovorio je, »dužnost mi je da vas obavestim…« A onda je nastavio da saopštava Ani da je njena kćer gimnazijalka, poginula u čeonom sudaru, na autoputu severno od grada. Anin jedini odgovor u sledeća dva sata bio je poricanje. »To je sigurno neka greška«, govorila je, smešeći se. »Vi ste, gospodine, prešli toliko rastojanje ni za šta. Da se mojoj kćeri nešto dogodilo, ja bih to znala. Možda je neki prijatelj pozaj- mio njena kola, ili moglo bi se naći milion savršeno logičnih objašnjenja za tu grešku. Ali, ja tačno znam da se mojoj ćerki nije ništa moglo dogoditi.« Tek kad su joj u mrtvačnici pokazali telo njene kćeri, Anino poricanje ustupilo je mesto stvarnoj žalosti.

Nema ničeg pogrešnog ni nezdravog u poricanju koje predstavlja jednu od faza duboke žalosti. Taj kratki period poricanja štiti nas mentalno i emocionalno, tako da možemo prevazići šok izazvan gubitkom, i priprema nas za suočavanje sa činjenicom da se gubitak zbilja dogodio. Poricanje nas priprema za sledeće razdoblje žalosti.

Gnev

Ovo razdoblje podrazumeva gnev upravljen prema spoljnjem svetu, usmeren prema nekom drugom, a ne prema sebi. Nije neobično da se ljudi u takvim prilikama ljute na osobu koja je upravo umrla. »Kako je mogao (mogla) da me tek tako ostavi?« Ili: »Zašto nije više pazio na sebe?« U prilikama kada je gubitak izazvan nečijom greškom na primer, pijanica, nepažljiv vozač ili ubica – osuda i snažan gnev biće usmereni prema počiniocu zlodela.

Da ponovimo, ne postoji ništa nezdravo kad je reč o ovom razdoblju žalosti. Gnev je prirodan, zdrav mehanizam pomoću koga se čovek može suoči- ti s bolom i gubitkom. Drugačije rečeno, budite svesni svog gneva: priznajte ga, suočite se s njim i oslobodite ga se. Najbolja sredstva za savlađivanje osećanja ljutnje su: razgovor s bliskim osobama, saosećajnim prijateljem, razgovor o vašim osećanjima sa osobama koja je preživela isti ili sličan gubitak, razgovor s nekim savetnikom.

Ako dopustite da vam se gnev useli u dušu i da je obuzme, on se onda pretvara u otrovni emocionalni talog koji se zove gorčina. Otrov ogorčenosti predstavljaće veliku smetnju u procesu vašeg izlečenja. Međutim, ukoliko odlučite da se suočite sa svojim gnevom i iskreno ga savladate, bićete u stanju da pređete u narednu fazu procesa žaljenja.

Depresija

U većini slučajeva, gnev okrenut spoljnjom svetu okreće se prema unutrašnjem biću ožalošćenog i prelazi u depresiju. Ožalošćena osoba se često oseća krivom zato što se gnevila, krivom što nije učinio ili učinila nešto da spreči gubitak, krivom što nije uradila ovo ili ono: »Da sam češće govorio ‘volim te’.« Ili: »Šteta što se nisam lepo pozdravila s njim tog jutra.« Ili: »Samo da se nisam prepirao s njom kad je poslednji put izašla na ova vrata.« Krivica koju osećamo može biti stvarna krivica zbog nekog propusta, ali ožalošćeni mnogo češće doživljavaju lažnu krivicu. To je krivica koju osećamo zbog nečega što nismo mogli da predvidimo, ili zbog grešaka za koje nismo bili krivi. Duboka žalost sklona je da iskrivi naše percepcije, a kad pogrešno mislimo, lako postajemo plen lažne krivice.

Posebna vrsta lažne krivice je rezultat onoga što nazivamo mišljenje upravljeno prema sopstvenoj ličnosti. Veoma grešimo ako ističemo shvatanje da je sve što se dešava u životu na neki način povezano s nama ili je usmereno nama. U izvesnom smislu, mišljenje upravljeno prema sopstvenoj ličnosti predstavlja vid usredsređe- nosti prema sebi. Ako o tome logično razmišljate, morate postepeno zaključiti da kada nama drage osobe umiru, to ne biva našom krivicom ili da bismo mi bili kažnjeni. To je nešto što se dešava u jednom svetu kao što je naš. Preuzimati odgovornost za smrt druge osobe, iako nemamo nikakve veze s tom smrću, znači razmišljati egocentrično i preuzimati lažnu krivicu.

Bez obzira da li je naše osećanje krivice istinsko ili lažno, ono je oblik gneva koji usmeravamo protiv sebe. Kada se to dogodi, postajemo depresivni. Važno je shvatiti da faza depresije u procesu žalosti nije prava klinička depresija. Takva depresija je privremena faza u normalnom procesu kroz koji svi moramo proći na putu opo- ravka od duboke žalosti. Ta prolazna depresija pokazuje mnoge sličnosti s kliničkom depresijom: izmenjeni način spavanja, smanjeni apetit, smanjena motivacija, takanje, osećanje bespomoćnosti, kao i fizički simptomi. Ipak, ako ne razrešimo problem krivice i ne nau- čimo da i sebi opraštamo,ova faza može se pretvoriti u istinsku dugotrajnu kliničku depresiju.

Osnovni upozoravajući znak kliničke depresije u ovoj situaciji jeste izostanak napredovanja u savlađivanju problema gubitka (prionuti uz svoj gubitak). Dug period žaljenja – više meseci do čak dve ili tri godine nije sam po sebi neuobičajen niti nezdrav.
Tokom tog perioda, međutim, mora da postoji izvesno napredovanje u kretanju kroz razdoblja žalosti. Postepeno da se pokrene obnavljanje odnosa sa prijateljima, uključivanje u život i poboljšanje raspoloženja. Ukoliko osoba ostane emocionalno paralisana i povučena u sebe, tada on ili ili ona tonu u duboku kpiničku depresiju. Klinička depresija je potencijalni problem koji može da ugrozi život i iziskuje lečenje kod profesionalnog psihijatra.

Ako neko koga poznajete pokazuje znake kpiničke depresije, podstaknite takvu osobu da se podvrgne kompletnom medicinskom ispitivanju. Uočite svaku iskrivljenu ili bolnu misao takve osobe, kao sto su iskazi: »Svakome bi bilo bolje bez mene«, ili »Samo smetam drugima«. Primetite svako ispoljavanje samoubilačkih osećanja i ne okpevajte da o tome raspravljate smireno i iskreno. Izbegavajte izraze koji mogu da šokiraju ili osude, budite saosećajni i puni razumevanja. Ukoliko se pokaže da takva osoba planira da izvrši samoubistvo, preduzmite pozitivnu akciju. Uklonite sve što bi moglo da pomogne u samoubilačkoj nameri i smesta se obratite psihoterapeutu.

Prilikom normalnog napredovanja kroz proces žalosti, prolazna depresija nestaje i ustupa mesto sledećem razdoblju.

Tuga

Tuga je normalna posledica odustajanja od pogađanja sa samim sobom i okolinom. Jasno je da se situacija ne može izmeniti, naše žaljenje će se nastaviti. Prihvatajući takvu stvarnost, zapadamo u duboku tugu. Ne u depresiju, jer ova faza nije obeležena gnevom ili krivicom. Jednostavno smo tužni. I to je u redu. S tugom se nosimo tako što plačemo. Posmatramo slike iz albuma ili gledamo porodične filmove i plačemo. Tuga je mučna – ali ne toliko mučna koliko depresija. Na kraju, tuga iščezava. Posmatrajući stare fotografije i sećajući se nekadašnjih događaja, ponekad se smešimo pa čak i smejemo. Shvatamo da postoji mnogo lepih sećanja u kojima možemo uživati. U tuzi još uvek ima bola, ali se s njom može živeti.

Praštanje, odluka i prihvatanje

Razdoblje praštanja, odluke i prihvatanja predstavlja cilj procesa žalosti.
Ne očekujte da ćete, kad stignete do šestog razdoblja, moći da kažete: »Drago mi je što je s tim gotovo! Nema više tuge ni depresije!« Naše emocije ne putuju pravom linijom, već krivudaju. Pred vama će biti još trenutaka kada ćete osetiti da ponovo vaskrsavaju gnev, tuga, depresija. Mučne emocije će se pojavljivati i nestajati, ali kad god se vrate, bivaće sve slabije i kratkotrajnije. Kad vaš život ponovo počne normalno da teče, kad se povrati normalno emocionalno stanje, žalosna osećanja sve će manje obuzimati vaše srce i misli.
Faza depresije u procesu žalosti nije prava klinička depresija.

Ne pređu svi ceo put do praštanja, odluke i prihvatanja. Neki se zaustave u razdoblju gneva; pošto nisu u stanju da prestanu da osuđuju druge za svoj gubitak, oni uranjaju u stanje gorčine iz koga se nikad neće izvući. Drugi ostaju u depresiji, budući da normalne emocije kao reakcija žaljenja stvaraju neravnotežu u hemiji mozga, i da se depresija pojačava. Mnogi mogu uspešno proći kroz faze žalosti uz brižnu pomoć porodice i prijatelja. Ali, ako se ožalošćeni zaustave u nekoj od faza, možda će im biti neophodna dodatna pomoć psihologa ili psihijatra, da bi ih pokrenuli ka razrešenju problema žaljenja.

Skrivanje ili potiskivanje žalosti predstavlja izraz nezdravog po- ricanja, i to je izbor koji često vodi dugoročnoj depresiji. Ako se osećate uzdrmanim ili paralisanim usled gubitka voljene osobe, gubitka zdravlja, gubitaka posla, gubitka ugleda, gubitka neke veze, ili gubitka vernosti bračnog druga, tada razmotrite mogućnost da pronađete nekog savetnika koji vam može pomoći da ispoljite svoja osećanja i uspešno prođete kroz sve faze žalosti.



Tags:, , , ,

Comments are closed.

shared on wplocker.com